Преписка Томашевић – Матијевић, поводом Данила Киша

Боца, снимак Иван Лукић, Заветине, 2010.

Боца, снимак Иван Лукић, Заветине, 2010.

Драги и веома поштовани Мирославе,

слободан сам да Ти пошаљем један краћи досије у којој се налази „прича“ настала поводом једног мог интервјуа датог гдји Марији Кртинић и објављеног у листу „Данас“ 21-22. априла 2012. Прича је, стицајем околности, настављена ових дана када сам истом листу понудио сарадњу у смислу да им будући да живим у иностранству (Аустрији, Немачкој и повремено боравим у Француској) с времена на време шаљем приказе књига тамо објављених а које би, по мом мишљењу, било вредно да се преведу на наш језик. У одговору на мој предлог стигло је писмо гдје Иване Матијевић, главне уреднице тога листа за рубрику „култура“ у којем, измедју осталог, стоји да, будући да сам у разговору са Маријом Кртинић „опљунуо по Данилу Кишу“, „што је“ како она каже, „да гнусност буде већа, од Кишове смрти постао спорт којим се баве сви они који ваљда Данило Киш не би могли да буду“. У том смислу иста господја ми изриче меру забране објављивања било чега у листу „Данас“, јер је моје мишљење о романсијерском делу Данила Киша за њу „довољан разлог да више немам шта да тражим на странама културе истог.
Данило Киш је другоразредни романсијер. Његова слава утемељена је, како у Француској и Немачкој, тако и у Србији, на темељу који почивају на биографским појединостима из живота овог аутора као и на срећно одабраним тематским оквирима његове прозе. Била је то помодна тема европских послератних времена и он је са доста жара, али стилски јалово, писао на задату тему која је, уз то, имала додире са његовом биографијом. Мене у роману не интересује плач над биографијом њеног аутора, но предели пустоловине писања једног романа. Роман мора бити заснован на достигнућима савременог писања романа, не на предлошцима који су засновани на старом добром Балзаку или Толстоју. Киш пише као да Бекета, Солерса, Битора, Ервеа Гибера, Клода Симона, Ерица Фаја, Сержа Дубровског, Петера Хандкеа, Томаса Бернхарда у европској књижевности није било. Сва овде наведена имена су Кишови савременици. Постоје ли они за њега, да ли их чита? Или је исти само српски провинцијални Нарцис који се, стицајем околности, нашао на плочницима Париза и других градова Француске у тренутку када се после Великог рата тамо стварала необично велика и значајна књижевност, стилски посве нова, а код нас једва (осим код Р. Константиновића) уочена? Није без разлога Петер Хандке недавно (2011) рекао да „Киш нема стила“. Плејада оних који су нешто спочитавали Кишу није мала и није без респектабилности: Бора Ћосић, Едуард Лимонов, Небојша Васовић, Видосав Стевановић. Но, мене не интересују њихови коментари, нити су они узвор мојих коментара поводом Киша. Мене је Киш одувек одбијао баш због књижевно сумњивог повезивања сопствене биографије и празног (егзистенцијално празног) стила. Киш је само једна лепа душа (бел есприт) у области холокауста. Његови романи немају снагу да изнесу причу о холокаусту, то су млаке, готово познате приче написане без темперамента, без скепсе, више у лирским заносима о историји и њеним страхотама, но о мушкој причи о трагедији. Целан је у песми „Тодтнауберг“ и у песми „Псалам“ или у песми „Црно млеко зоре“ (тема песама је слична Кишовим романима), тематске силнице усред којих се Киш пренемаже, изнео са сржи суштинске трагичности, не утрапљујући своју био-графију, тамо где треба да стоји егзистенција, „прах и пепео историје“ као огња и агоније. Никако не лирски вапаји који уљуљкују дух у призорима које као да је писао некакав Аполинер са уличног ћошета. Мртвило његових романа спрам теме која не сме да добијâ облике ничијег милосрдја  – ето, то замерам Кишу. Миљеник париских и београдских булевара он је писао прозу као да пише о пуким несугласицама са историјом, не о њеној трагедији и њеним мрцварењима човека. Бекет је у томе ненадмашан. Уз то, Киш пише без икакве метафизике, он је естета, тамо где се морало бити реалиста од крви. Он од теме прави ефекте и тако узбудјује нашу наивну публику, до данас. Човеку може да буде одавно мука ми је од сирових српских Кишолога: њихове особине су досада и леност духа, свеопште зевање над чињеницама Кишове био-графије, не над чињеницама његовог талента и романсијерског умећа. Та чињеница може да понижава многе савремене писце који су уверљивији и, у погледу стила, ирационалнији од Киша: и Филипа Давида, и Мирка Ковача, и Бору Ћосића и Радомира Константиновића. У погледу теме коју користи КИш и извежбанијих надахнућа гледећ исте могао бих да наведем и имена неких мадјарских писаца, чија је слава на Западу далеко блиставија од КИшове. Кишу, стога не можемо да захвалимо што се родио усред холокауста, будући да му је тај изазов, у погледу његовог талента и романсијерског умећа, исклизнуо из руке. Зашто бисмо то требали да жалимо?! – Тако је како јесте! Изазови су били велики, резултати недовољно уверљиви. Над том чињеницом, када се буду разбудили, нека плачу они који му деценијама дају безрезервну подршку. Без удела темељног промишљања о томе шта је КИш данас. Подлегли привлачној снази произвољности – коју ће, читајући ове редове, неки глупак мени приписати – исти имају довољно времена да се над својом опијеношћу Кишом гасе. Природа њихове слободе не лежи само у правцу пуког књижевнокритичког знања, кога они и иначе једва да имају, но у неискоришћеној слободи да раскину са таштином која им казује да само њихова истина има право гласа на овим просторима који су, у погледу ствари духа, све само не етички простори, но простори пуке силе, пролоферације неизлечивих нагона да се буде глас крда. Глас крда, глас сигурности.
Рећи ово о Кишу вреди ма које цензуре и њених последица.
Пуно Те поздрављам,
Срдачно,
Бошко Томашевић

ливадска боца, Заветине, 2011, снимак Иван Лукић

ливадска боца, Заветине, 2011, снимак Иван Лукић

____________________ Прилози:    

1)  Boško TOMAŠEVIĆ: DEO INTERVJUA OBJAVLJENOG U LISTU „DANAS“  21.-22- APRILA 2012.
Kako vidite savremenu srpsku književnost?
– Dobra i valjana srpska književnost nije ona koja se u javnosti neposredno vidi. Ona je skrivena kao skriveni Bog. Od vidljivosti je čuvaju mediji, koji ciljano proizvode nevrednosti. Tome, takođe, doprinose strogo vođene strasti prosečnih pisaca, njihove diluvijalne i atavističke ambicije. Ciljano proizvođenje nevrednosti takođe je sastavni deo strategije aktuelnog političkog polja. Veliki pisac u Srbiji je onaj koji je poslušnik jedne stranke. U skladu sa tim on biva nagrađen da može pristupiti javnim medijima, koliko i da oni o njemu imaju dozvolu da govore. Srbijom danas vlada stranačka književnost, državna književnost, par excellence. Vučje ćudi stranačkih književnika i kritičara sklonile su sa svakog videla dobru i valjanu srpsku književnost, koje, dakako, ima. Kao što je na Eriha Koša pao pravedan zaborav, tako će na današnje Basare, Velikiće, Bajce, Ognjenovićke pasti poricanje već sledeće generacije pisaca. Idol „uspelog“ srpskog književnog establišmenta, Danilo Kiš, za koga bi možda vredele reči Emila Siorana – biti jalov sa toliko žara – već ih sam po sebi poriče, i to unapred. Glas Kiša od pre četrdeset godina nije onaj od danas. To govori da je stvarao književnost za „ono“ vreme, ne i za ovo. On se ne obnavlja. Njegove poruke su umrle onda kad se pokazalo da se i posle holokausta piše sasvim dobra književnost i da se, štaviše, mora pisati. Kiš je osamdesetih godina bio jedna posleratna moda koja je dolazila iz Nemačke dok se ista zemlja „prala“ od zločina učinjenih u Drugom svetskom ratu. Tema je Kišu donela slavu, ne stil, i nikako ne njegovo romansijersko umeće. Stoga, njegova prolazeća slava je utešan primer za danas sklonjene i negirane autore. Od Kišovih romana i pripovesti ostala je samo njegova Poetika i njegov traktat Čas anatomije kojim se branio od optužbi za plagijat, dakle ništa od proze.

 

Poštovana koleginice Matijević,
petnaest godine sam radio ono što Vi danas radite. U razgovoru sa ljudima koji su čitali novine u kojima sam radio bio sam ljubazan, nikako ne arogantan. Ja, dakako, zbog toga neću prestati da čitam Vaš list, niti rubriku „kultura“. Ipak, biće mi neprijatno saznanje da u Vašem listu radi neko ko nije dovoljno vaspitan da ljudima koji su mu se zbog nečega obratili odgovori na jedan pristojan način. Činjenica da se neki srpski novinar razlikuje od novinara koji radi u „Die Welt-u“, „Neue Zürcher Zeitung-u“, „Le Monde-u“ etc. nije, doduše, u bogzna kakvom raskoraku sa situacijom u Srbiji uopšte.
Sa poštovanjem,
Boško Tomašević


Dr. Boško Tomašević

дивља кивадска репушина, Заветине, 2010, снимак Иван Лукић

дивља ливадска репушина, Заветине, 2010, снимак Иван Лукић

Antworten Weiterleiten
Danas – kulturna redakcija
Gospodine Tomasevicu, ja sam pokusala sve samo da ne budem nepristojna, ali p…

 

26. Mär. (vor 1 Tag) 
Gospodine Tomasevicu, ja sam pokusala sve samo da ne budem nepristojna, ali p…

 

Danas – kulturna redakcija

 

26. Mär. (vor 1 Tag) 
an mich 

 

Kroatisch
Deutsch
Nachricht übersetzen
Deaktivieren für: Kroatisch
Gospodine Tomasevicu,
ja sam pokusala sve samo da ne budem nepristojna, ali posto me na to nagonite reci cu vam i zasto sam vam tako zvucala. U mojoj dosad, u odnosu na vasu, nedugoj karijeri nije mi se desilo da nekome ukazem poverenje, ustupim prostor i paznju u novinama a da on to zloupotrebi na nacin na koji ste vi to ucinili prosle godine otprilike. Dakle, mlada koleginica sa vama je tada, na vas zahtev i molbu da vas i vas rad promovisemo, uradila intervju i ono sto sebi ne mogu da oprostim je to sto ga nisam pomno pogledala vec sam verovala njoj (a ona, iako obrazovana i pismena, ipak je suvise mlada) i uredniku na cijim se stranama zapravo nasao intervju pa sam mislila da ce on to pazljivije pregeldati. Sta sam propustila a nikako nisam smela? To da sam ja bila posrednik da u ove novine dospe neko ko je docekao svojih pet minuta da opljune po Danilu Kisu, sto je, da gnusnost bude veca, od Kisove smrti postao sport kojim se bave svi oni koji valjda Danilo Kis nikad ne bi mogli da budu. Preispitivati Kisovo delo (mada to uopste nije bila tema pomenutog intervjua) naravno je dozvoljeno ali to treba raditi utemeljeno, sa argumentima, novim pogledima, ali prosto pausalno oceniti da je on tu nesto nametnut a zapravo nije vazan, nije samo nipodastavajuci vec i neznalacki stav. Ovo pisem kao neko ko je zavrsio studije knjizevnosti i ne mogu da verujem da to pisem nekom ko je takodje potekao iz te oblasti. To je, dakle, osnovni i jedini a, po meni, i dovoljan razlog da smatram da vise nemate sta da trazite na stranama kulture ovog lista.
Toliko.
Unapred se izvinjavam ako sam vas pomesala sa nekim, tj. ako postoji jos neki Bosko Tomasevic koji se bavi knjizevnoscu.
Ivana Matijevic, Danas

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

3)  Poštovana gospodjo Matijević,
ja sam Vam se obratio sa jednim pitanjem i jednom ponudom uredništvu Vašeg lista, Vi mi odgovarate kao komesarka za kulturu tog istog lista čiji odgovor ne bi ni sâm Kiš prihvatio kao argument za nešto što se mojom ponudom i ne postavlja: niti kao predmet, niti kao pitanje. Ja sam o Kišu piscu u pomenutom intervjuu rekao svoje mišljenje. Moj stav o Kišu nije usamljen, ali ne potiče sa izvora koji Vi pretpostavljate da su moji.  Dakle ne iz perspektive nekakvih Djoga, Noga i srpske nacionalističke, antijevrejske epigramatike. Moj stav je moj stav. Jedan sam od autora tekstova u „Betonu“. „Preispitivati Kišovo delo je naravno“, pišete mi, „dozvoljeno, ali to treba raditi utemljeno, sa argumentima …“ U jednom razgovoru koji je ograničen na nekoliko rečenica argumentovati rečeno?!! I Vi ste Vaš odgovor meni argumentovali? – Da, sa pozicije puke sile ! U okvirima prostora predvidjenog za intervju može se ispisati samo stav i mišljenje čoveka koji je intervjuisan. Za rasprave su predvidjeni časopisi i knjige. Da moje mišljenje o Kišu bude „dovoljan razlog“ na temelju koga mi Vi izričete meru da nemam više šta da tražim na stranama kulture Vašeg lista, jeste stav – u Srbiji nikako i nikada davnih Zogovića – koji je prirodan i normalan i ima svoj istorijski tok od Karadjordja do danas i slika je države čiji ste Vi podanik, ne i za moju, Austriju, čiji sam ja. Takav stav čini baštinu srpske kritičke kulture, baštinu njenih anemija, glavnicu njenih odustajanja da bude deo kulture jednog Montenja ili jedne Hane Arent. Vi branite Kiša argumetima protiv kojih se on borio čitavog života: i romanima i pripovestima, po-etikom i kritikom. Ipak i još jedanput: kao romansijer Kiš je drugorazredan pisac. Kao esejist, kritičar i pamfletista on je mag tih književnih žanrova, sjajan autor dostojan svakog velikog prosvetitelja i humaniste, na liniji Sartra i Kamija, Suzane Zontag ili Džordža Štajnera. Tu je Kiš – Kiš: dragocen izdanak srpske i jugoslovenske kulture u kojoj, do danas, vladaju jedva pismeni i neobrazovani ljudi, nedonoščad u književnosti i duhovni palančani. Koliko Vida Ognjenović, Gojko Božović i comp., toliko i Rajko Petrov Nogo i njegovi istomišljenici u Srbiji, Hercegovini i Crnoj Gori. Kažem „vladaju“, jer nisu svi  srpski pisci takvi.
Na kraju, i neka mi ne bude pripisano da se pozivam na autoritete, Handke je u jednom intervjuu doslovno napisao: „Kiš je loš stilista“ i još neke, ne pohvalne stvari o Kišu romansijeru,  koje nisam u prilici sada da citiram, a objavljene su u časopisu „Schreibhefte“ za 2011. godinu. Ako Boško Tomašević nije dostojan lista „Danas“ možda biste, shodno istom Vašem merilu, ukoliko Vam kojim slučajem i Handke „dodje pod ruku“ trebali da u okvirima Vašeg „dovoljnog razloga“ i njemu izreknete istu meru!? – Nemojte!
Tako umesto da čitaoci „Danas-a“ imaju prilike da se upoznaju sa izlozima knjižare „Vrin“ na Sorbonskom trgu, knjižare „Frick“ na bečkom trgu Svetog Stefana ili sa izlozima hajdelberške Univerzitetske knjižare ili knjižare „Walthari“ u Frajburgu, Vi se, kao komesarka za kulturu u Vašem listu, vajkate što blagovremeno niste cenzurisali intervju Boška Tomaševića i zabranjujete mu da išta više traži u Vašem demokratskom listu. Kiš, koji ne bi voleo da ga Vi branite od njega samog i koji, siguran sam, ne bi bio na Vašoj strani povodom onoga oko čega se Vi i ja sporimo, nije voleo cenzure. Za razliku od Vas i Vaše koleginice Vesne Roganović. „Danas“ i „Politika“ – dva lista u kojima B.T. ne sme ništa da objavi. Austrijski i francuski PEN, čiji sam član, bio bi zbog toga zabrinut. Ali, srpska kultura ne trpi promene niti je zbog nečega zabrinuta. Ona je i danas palanka o kojoj je pisao pok. Radomir Konstantinović, Kišov prijatelj. Vi ste bili u prilici da Vašim čitaocima i srpskim izdavačima bar malo otškrinete vrata povodom objavljenih knjiga sa područja na kojima ja boravim. Kiš ne bi imao ništa protiv toga i bilo bi mu, ponavljam, neprijatno da ga Vi branite. Medjutim, Vi izričete zabrane. Tonom Berije. Valjda je to ton kome su Vas podučavali na Filološkom fakultetu moje podobne kolege koje su u «broznim» vremenima bili poštovaoci ideja svojih «broznih» profesora. Zatvoreni u krug niste mogli da mu izmaknete. Osim toga, urednička fotelja je uvek dobra za one koji nisu spremni da od svoje slobode nešto zakinu, dajući drugima da ispisuju svoje slobode. To leži u prirodi cinizma Vašeg posla.
Da Vas malo razvedrim dok sedite u redakciji Vašeg lista. Set je divno primorsko mesto u kome se rodio Pol Valeri. Ima plave knjižare sa knjigama koje ne dospevaju do Beograda, niti do Novog Sada, nekadašnje tzv. «srpske Atine», danas, sudeći po vladajućim kulturtregerima, grobnice srpske kulture. Na groblju kraj mora, u Setu, rado bi se odmarao Kiš i, verujem, sjajno pisao o Valerijevoj pesmi «Le cimetière marin», možda bi je čak i preveo i u prevodjenju te pesme se takmičio sa izvanrednim prevodiocem Koljom Mićevićem.
Pozdravljam Vas,
Boško Tomašević
NS, 27. marta 2013.

ЛеЗ 0002814

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s