nastavak borbe za čistu poeziju / radivoj šajtinac

DEZERTERIUM

Zavetine, 5, 14, 2000

Zbog, nadam se, privremene prikraćenosti da uočavam prirodno svetlo i nebesko plavetnilo, po proređenim zvucima, razmacima između odjeka koraka, točkova škripavih kolica kojima  nepokretni bolesnici obilaze dvorište, i obilnog mirisa pripremljene hrane koji  zasipa  veliku stazu i obližnji  park i kondenzje se na hladnom lišću i travi, tvori mrsnu rosu i posebno graktanje sve pospanijih vrana u krošnjama, ipak osećam da je trenutno oko nas predvečerje. Prolaze naše prilike onako kao statisti u neubedljivom i  akterima neobjašnjenom mizanscenu, ni  sporo ni brzo, ni voljno, ni bezvoljno,  ni s ciljem ni odsutno. Promičemo pored kestena, oraha i zarđale cisterne pune vode i pare, uskoro ćemo  proći i  kulu- ložionicu, ono mazutno  ognjište i spustiti se obalom  blatnog jezera niz polukružnu obalu s vinogradima.Tu je i vinograd  Teofanovih , već skoro jedan vek. Stub  dalekovoda ukopan je tako blizu onog mesta gde je bila vinogradska koliba da se ona, onakva sitna kao grudva od  nabijene zemlje s tri otvora, vrata i dva prozora, danas i ne primećuje. Ali, pored se izdiže visoki   zastatakljeni  toranj, nopojamne namene,   raskošno besmislen, što si mu bliži on sve veći, providniji i nejasniji, kompjutersko grafokomičniji.

U okolini ne da nema ni čokota, ni grozda, nema nikakve biljke ,sve je u nekoj ,ona mi govori, plavičastoj izmaglici, dobro je što  to ne vidim, toliko je gusto  i  mutno  da bi mi se moj povratak na plavetnilo  sigurno smučio.  Oboje se u jednom trenutku trgnemo  jer se  na parkingu, u našoj blizini, odjednom otvori zadnji gepek srebrno –zelenkastih kola i iz  njega izviri starmalo ozbiljna glava lepuškastog, ni  dečaka  , ni mladića .

– Hari, Hari, vraćaj se u geprek, dušo , pusti gospodu da nastave svojim putem. Materinski  mu  se i glasno obraća dobrodržeća ženska   osoba sa sedišta ispred volana …Izgleda da nas je prostrelio kristalnim pogledom kroz naočari okruglih, crnih okvira ..nešto je i procedio kroz zube i tanke usne ali nisam  dobro ni čuo ni razumeo.

Tania me je snažno povukla  za ruku

-Idemo!

-Šta reče, ovaj ili ovo. Jesli ga ti čula i razumela-?

-Pesnici, crknite pesnici.

Ih, to je rekao?

Ona  me je još jače povukla i evo nas pred ulaznim stepeništem

Kule besmislice, tornja usred vinogradskih placeva tamo između  bolničke bare i puste ledine.Ne mogu, naravno da popričam s bolešću,, da pitam, zašto mi ovo radi, zašto tako paradno banalizuje analogije  i troši  Ginko- bilobom teško uspostavljenu samospanosnu  ironiju. Mogu da upitam nešto Taniu

-Tvoja  deca čitaju ono ?

-Ne, oni uče za kuvare.  – I odjednom  je sve  odskočilo , i zvuci i svetla, ni reči i prizori, vrata ispred nas bila su velika ali lako su se otvorila, skoro, na blagi dodir ruke  I ona i ja uđosmo u prostrano predvorje.    U dubini,   kao u daljini, nazirao se veliki sto i za njim  posedala lica. U sredini bio je lik modrih obraza, brade, i čela odvetljen svetlom  iz neke pred njim otvorene kutije. Takve iste kutije,koferčići behu otvoreni pred svakim koji je sedeo za stolom. Ali je svetlo izbijalo samo iz Njegove, plavetnilo je prealizilo  u jarko rumenilo- iz kocke na stolu  u krug oko  glave.Ničeg na stolu  sem tih tankih kutija otvorenih   samo onima pred kojima se nalaziše,  drugo ne beše.On je  tiho zborio, svi su ga gledali i slušali I  kad smo  već pomislili  da  je naš ulazak  toga časa , nečista sitnica  u trajanju    nama nedokučive a uzvišene svečanosti, kao da je odapeo perjem okićenju strelu   pogleda nas niko drugi  nego On I glasno da bismo ga dobro čuli, obrati nam se:

-Šta vas dovodi u ovu  zadužbinu Teofanovih, u  skrovište od tužnih namena i tamne prisile, zaklon od negovora i nagovora,  sile tlačiteljke i  priče prihvatiteljke,kužne dobrote i  nesuvisla žrtvovanja, ropstva u pokori i nemog truljenja u horskoj obesti, uđite , bolni ste, sami ste. Nije ono što vam se pričinjava, nema tajne nikakve . Čujmo  šta  je našoj besedi početak i kraj:

-Ako i mi zavapimo- sloga!- zapretićemo. A mi to nećemo. Mi hoćemo da Ona preboli zaštitnike. Ona se privukla istoriji i filozofiji, epohama i pojedincu kao znak bez premca među svim znakovima , obicima   i invencijama. Ne robujući nikome, ne robujući ničemu, ona jo do  samoutamničenja, samozaštićena u providnom kamenu ili prostoru, spaja  dva susretna sjasja, onaj spolja i onaj iznutra.

Njoj su posvečene oproštajne teorije i ostaci znanja, čitke i nečitke mape  analitičkih prepeva uvek u jednom pravcu, njoj su ispisani epilozi, njoj namenjene nuzprostorije s raskrinkanim  razmetljivcima logike,pripitomljenog kazivanja,uzlužnih značenja. Sama je, s istim nepovererenjem i ersom, kako u prilici da uzleti tako i u prilici da padne. Boravila dešavala se.priviđala i događala, podjednako i u poruci i u rečenici i imala samo vreme sadašnje

Kako je umukao tako iz daha  onih koji behu za stolom, složnim šapatom zaromori samo jedana reč-   poezija.

Gaseći cigaretu Tania se saže i šapne:

-Tako bih volela da  su sada  tu moji sinovi  da nam  skuvaju nešto lepo !

_________ Odlomak iz (prećutanog ) romana LIRIK KLINIK

ЛеЗ 0002796

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s