DEZERTERIUM
Zbog, nadam se, privremene prikraćenosti da uočavam prirodno svetlo i nebesko plavetnilo, po proređenim zvucima, razmacima između odjeka koraka, točkova škripavih kolica kojima nepokretni bolesnici obilaze dvorište, i obilnog mirisa pripremljene hrane koji zasipa veliku stazu i obližnji park i kondenzje se na hladnom lišću i travi, tvori mrsnu rosu i posebno graktanje sve pospanijih vrana u krošnjama, ipak osećam da je trenutno oko nas predvečerje. Prolaze naše prilike onako kao statisti u neubedljivom i akterima neobjašnjenom mizanscenu, ni sporo ni brzo, ni voljno, ni bezvoljno, ni s ciljem ni odsutno. Promičemo pored kestena, oraha i zarđale cisterne pune vode i pare, uskoro ćemo proći i kulu- ložionicu, ono mazutno ognjište i spustiti se obalom blatnog jezera niz polukružnu obalu s vinogradima.Tu je i vinograd Teofanovih , već skoro jedan vek. Stub dalekovoda ukopan je tako blizu onog mesta gde je bila vinogradska koliba da se ona, onakva sitna kao grudva od nabijene zemlje s tri otvora, vrata i dva prozora, danas i ne primećuje. Ali, pored se izdiže visoki zastatakljeni toranj, nopojamne namene, raskošno besmislen, što si mu bliži on sve veći, providniji i nejasniji, kompjutersko grafokomičniji.
U okolini ne da nema ni čokota, ni grozda, nema nikakve biljke ,sve je u nekoj ,ona mi govori, plavičastoj izmaglici, dobro je što to ne vidim, toliko je gusto i mutno da bi mi se moj povratak na plavetnilo sigurno smučio. Oboje se u jednom trenutku trgnemo jer se na parkingu, u našoj blizini, odjednom otvori zadnji gepek srebrno –zelenkastih kola i iz njega izviri starmalo ozbiljna glava lepuškastog, ni dečaka , ni mladića .
– Hari, Hari, vraćaj se u geprek, dušo , pusti gospodu da nastave svojim putem. Materinski mu se i glasno obraća dobrodržeća ženska osoba sa sedišta ispred volana …Izgleda da nas je prostrelio kristalnim pogledom kroz naočari okruglih, crnih okvira ..nešto je i procedio kroz zube i tanke usne ali nisam dobro ni čuo ni razumeo.
Tania me je snažno povukla za ruku
-Idemo!
-Šta reče, ovaj ili ovo. Jesli ga ti čula i razumela-?
-Pesnici, crknite pesnici.
Ih, to je rekao?
Ona me je još jače povukla i evo nas pred ulaznim stepeništem
Kule besmislice, tornja usred vinogradskih placeva tamo između bolničke bare i puste ledine.Ne mogu, naravno da popričam s bolešću,, da pitam, zašto mi ovo radi, zašto tako paradno banalizuje analogije i troši Ginko- bilobom teško uspostavljenu samospanosnu ironiju. Mogu da upitam nešto Taniu
-Tvoja deca čitaju ono ?
-Ne, oni uče za kuvare. – I odjednom je sve odskočilo , i zvuci i svetla, ni reči i prizori, vrata ispred nas bila su velika ali lako su se otvorila, skoro, na blagi dodir ruke I ona i ja uđosmo u prostrano predvorje. U dubini, kao u daljini, nazirao se veliki sto i za njim posedala lica. U sredini bio je lik modrih obraza, brade, i čela odvetljen svetlom iz neke pred njim otvorene kutije. Takve iste kutije,koferčići behu otvoreni pred svakim koji je sedeo za stolom. Ali je svetlo izbijalo samo iz Njegove, plavetnilo je prealizilo u jarko rumenilo- iz kocke na stolu u krug oko glave.Ničeg na stolu sem tih tankih kutija otvorenih samo onima pred kojima se nalaziše, drugo ne beše.On je tiho zborio, svi su ga gledali i slušali I kad smo već pomislili da je naš ulazak toga časa , nečista sitnica u trajanju nama nedokučive a uzvišene svečanosti, kao da je odapeo perjem okićenju strelu pogleda nas niko drugi nego On I glasno da bismo ga dobro čuli, obrati nam se:
-Šta vas dovodi u ovu zadužbinu Teofanovih, u skrovište od tužnih namena i tamne prisile, zaklon od negovora i nagovora, sile tlačiteljke i priče prihvatiteljke,kužne dobrote i nesuvisla žrtvovanja, ropstva u pokori i nemog truljenja u horskoj obesti, uđite , bolni ste, sami ste. Nije ono što vam se pričinjava, nema tajne nikakve . Čujmo šta je našoj besedi početak i kraj:
-Ako i mi zavapimo- sloga!- zapretićemo. A mi to nećemo. Mi hoćemo da Ona preboli zaštitnike. Ona se privukla istoriji i filozofiji, epohama i pojedincu kao znak bez premca među svim znakovima , obicima i invencijama. Ne robujući nikome, ne robujući ničemu, ona jo do samoutamničenja, samozaštićena u providnom kamenu ili prostoru, spaja dva susretna sjasja, onaj spolja i onaj iznutra.
Njoj su posvečene oproštajne teorije i ostaci znanja, čitke i nečitke mape analitičkih prepeva uvek u jednom pravcu, njoj su ispisani epilozi, njoj namenjene nuzprostorije s raskrinkanim razmetljivcima logike,pripitomljenog kazivanja,uzlužnih značenja. Sama je, s istim nepovererenjem i ersom, kako u prilici da uzleti tako i u prilici da padne. Boravila dešavala se.priviđala i događala, podjednako i u poruci i u rečenici i imala samo vreme sadašnje
Kako je umukao tako iz daha onih koji behu za stolom, složnim šapatom zaromori samo jedana reč- poezija.
Gaseći cigaretu Tania se saže i šapne:
-Tako bih volela da su sada tu moji sinovi da nam skuvaju nešto lepo !
_________ Odlomak iz (prećutanog ) romana LIRIK KLINIK
ЛеЗ 0002796
Архив У ОСНИВАЊУ 