Страва историје
_______________________________ ДЕВЕТНАЕСТ НА ЈЕДНОГА
На данашњи дан пре четрнаест година, 19 чланица НАТО-а започело је рат против СР Југославије који је трајао 78 дана, оставивши за собом хиљаде жртава, огромна разарања, затровану природну средину и Косово и Метохију под патронатом НАТО-а
Када је прва крстарећа ракета “томахавк” погодила циљ у Батајници, на данашњи дан пре 14 година, 24. марта 1999. године у 20.45 сати, почела је агресија НАТО-а на СР Југославију.
Без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, кршењем Повеље УН и темељних начела међународног права, снаге 19 земаља, чланица НАТО-а, започеле су ваздушну кампању уништавања циљева у СР Југославији, пре свега у Србији и на Косову и Метохији. Рат је потрајао пуних 78 дана, до 10. јуна 1999, мада су планери НАТО-а оптимистички тврдили да ће отпор СР Југославије трајати тек десетак дана.
Прва операција НАТО-а, у оквиру његове нове, офанзивне стратегије, непланирано је потрајала знатно дуже, а бројне тешкоће у том рату који је требало брзо да буде окончан захваљујући хируршкој прецизности и несравњивој надмоћи агресора, учиниле су да за неколико недеља буде померено обележавање 50-годишњице постојања овог војног савеза.
На свечаности планираној за почетак априла требало је да НАТО славодобитно огласи победу, што се није догодило. Јубилеј НАТО-а је обележен од 23. до 25. априла у Вашингтону, рат је још трајао и био је завршен тек после педесетак дана.
Припреме за агресију трајале су дуго, а могућности НАТО-а испитане су претходно у бомбардовању положаја Војске Републике Српске, током рата у Босни и Херцеговини.
Крајем 1998. у немачкој штампи је објављен податак да су НАТО планови за напад на СР Југославију били дефинисани у лето те године.
“У планирању напада НАТО-а предвиђено је више стотина војних циљева у Србији и на Косову. Из дугачке листе циљева изабрани су за случај потребе и приоритетни циљеви, у које су убрајани уређаји за противваздушну одбрану, командна места, репетитори и складишта оружја, муниције и горива, у зависности од конкретног војног налога и актуелне војне ситуације. Савезници су направили и планове за заузимање Косова и за копнени улазак у Србију, планиране су и трупе које би се морале пребацити из Америке за Европу”, послала је неколико месеци пре почетка рата Лотра Рил.
Пошто за почетак агресије није добијен мандат УН, стратези НАТО-а су заобилажењем одредби Повеље УН цинично, елементарно силеџијски проширили значење Члана 51 Повеље УН који каже да је „насиље легитимно, али искључиво у складу с правима народа”, односно да је у случају употребе насиља „једини изузетак право на самоодбрану”, док је „свако друго војно ангажовање освајачки рат”.
Амерички државни секретар за политичке прилике у Пентагону, Валтер Слокомб, овако је аргументовао игнорисање Члана 51 Повеље УН: „Ми не поричемо да је одобрење УН корисно и пожељно. Али, чињеница је да Повеља УН садржи Члан 51 који признаје право на индивидуалну и колективну самоодбрану, и та дефиниција је независна од Савета безбедности УН и правно је одвојена. Према нашем мишљењу Члан 51 Повеље УН дозвољава право народима да се ангажују и раде заједно, ако је угрожена њихова безбедност, и да не морају да чекају да дође до инвазије. У случају Косова или нпр. Босне ради се о ситуацијама, у којима је постојала реална опасност да дође до избијања конфликта, ако се не предузме нешто. Таква нестабилност у региону би могла да угрози стабилност и безбедност и конфликти могу да се пренесу на државе чланице НАТО-а”.
Валтер Слокомб је ову циничну „аргументацију” иза које стоје незасити интереси империјалне моћи и елементарни говор силе, изложио у разговору за „Де фолксрант” 4. децембра 1998. године.
Рачак, Рамбује и Париз после тога само су били пажљиво паковани и одрађивани потези стратега Пентагона и НАТО-а, који ће отворити пут Хавијеру Солани, тада генералном секретару НАТО-а, да 23. марта 1999. изда наређење о почетку напада на СРЈ.
Истог дана, Момир Булатовић, тадашњи југословенски премијер, прогласио је непосредну опасност од ратног стања.
Сутрадан увече, рат је почео.
У здруженој акцији НАТО-а учешће је узело 19 чланица овог савеза, земаља које су тада имале друштвени бруто производ од 3,3 хиљаде милијарди долара, а њихових 743,8 милиона становника живело је на 22,3 милиона квадратних километара.
Савезна Република Југославија имала је друштвени бруто производ од 3,8 милијарди долара, 11,5 милиона становника и површину од 102.000 квадратних километара.
Деветнаест на једнога, наравно да се и то може (однос бруто друштвеног производа 860,3:1; становништва 67,3:1; површине 228,7:1).
Број жртава, војних и цивилних, које је СР Југославија имала у овом неравноправном рату, до данас није тачно установљен и питање је да ли ће се то икада догодити. Процене су различите, говоре да је током агресије животе изгубило између 2,5 и 3,5 хиљаде људи, мада има и оних који говоре о могућих 10.000 жртава.
За протеклих 14 година нису установљене ни размере материјалне штете, тако да се процене крећу од 30, најчешће око 100 милијарди долара. Има и оних који кажу да штета износи 130 милијарди долара.
Разарања су била систематска, гађани су војни и цивилни циљеви, инфраструктура, постројења електроенегретског система, путне комуникације, мостови, центри телекомуникационе мреже, петрохемијски комбинати, градови и села, болнице, школе и дечија обданишта, избеглички кампови и колоне, склоништа, водени токови, заштићени природни паркови, чак и затвори.
Лет „Милосрдног анђела” над СР Југославијом, над Србијом и Косовом и Метохијом поготово, оставио је за собом застрашујуће, дуготрајне последице, велике људске жртве, огромна разарања, загађену природну средину и отрове чије ће се погубно дејство по здравље и животе људи испољавати у тешко мерљивом периоду у будућности….
Извор: видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Godisnjica-NATO-bombardovanja/Devetnaest-na-jednoga.sr.html
ЛеЗ 0002795
Архив У ОСНИВАЊУ 