Завет и чин / Јован Пејчић

Завет и чин
Милан Ракић на Косову
1905–1912.
Милан Ракић на Косову:
завет, песма, чин (2006)

Као што не настају случајно или саме од себе, тако књиге попут ове никада нису искључиви плод индивидуалног ауторског напора, научно-књижевне обдарености писца, личне воље за истином. Оне су, разуме се, пре свега то – јер једино захваљујући тим особинама стиче њихово биће право на постојање у времену, и на место у духовном поретку националне културе.Ту спора нема.
Ко, на другој страни, може оспорити чињеницу да, на известан посебан начин, заједно с наведеним изворима, основицу дела историјско- културног усмерења
(у каква спада Милан Ракић на Косову: завет, песма, чин) држи, додуше мало као са стране, још и постојан рад једне друкчије и присније, међутим невидљиве
заједнице зналаца ствари, прегалаца на сродном послу откривања, систематисања
и тумачења културне прошлости, успутних сарадника и помагача, пријатеља и радозналаца, такође оних које аутори најчешће нигде не спомињу, али које никад ни не заборављају.
(Светлост и дах рукописа, једине две припадности рада и стварања способне
да пренесу људску творевину из смртних дана у Време, да је уздигну до Дела,
најпоузданије су сведочанство о нетварноме присуству и једнога таквога тајног
дуга.)
Девет година занимам се овом темом, седам година скупљао сам грађу; пет година,
од краја марта 1999. до априла 2004, трајао је рад на рукопису (читалац у рукама
држи четврту верзију); читава година дели почетак графичког обликовања
текста од састављања овог записа.
У раду на делу чија је тема пространија него што изгледа, а јунак њезин загонетнији и дубљи него што се мисли, мало шта можете сами. Природно
је, отуда, да књига о Ракићу у Старој Србији између 1905. и 1912. године
буде пуна неозначених гласова. Све те гласове читалац, може бити, неће увек чути (није их лако ни разазнати), али ја их, откад је писању дошао крај, непрестано
и с радошћу слушам, препознајем и разликујем: ти гласови су у великој мери са-
твориоци овога списа.
Са свом захвалношћу коју један трудбеник на пољу националне историје
и културе може имати и исказати, желим овде да адресујем најдрагоценија
међу овим неименованим присуствима: Фамилије Јелене Митровић-Станић,
Оливере Тасовац и Иване Аранђеловић, потомци по женској линији Љубомира
Ковачевића, ставиле су ми на располагање целокупну породичну заоставштину
Академика Ковачевића и његове деце. Међу преписком, дневничким белешкама
и документима друге врсте налазио се Лични албум слика Милице и Милана
Ракића, уређен брижљивом руком песникове жене; највећи број фотографија
из којих се данас, на основу ове књиге, може извести повест Ракићева живота,
пренет је управо из тога албума. Инжењер Синиша Влајковић, праунук Ковачевићев,
савесни чувар, омогућио ми је потпуно и неограничено коришћење рукописног
и фото-наслеђа својих старих. У Николи Л. Стојановићу – историчару, лексикографу,
библиографу, утемељитељу Завичајног одељења Библиотеке града Београда
– имао сам неуморног саговорника и учитеља од првога до завршног ретка
књиге.
Па даље: академици Владимир Стојанчевић, Василије Крестић и Владета Јеротић;
Професори Београдског универзитета Ђорђе Трифуновић, Новица Петковић,
Радош Љушић и Душан Иванић; покојни Слободан Милеуснић, управник
Музеја Српске православне цркве; затим господа и госпође: Миле Станић
са сарадницима (Архив САНУ ), Јован Пејин (Архив Србије), Миладин
Милошевић (Архив Југославије), Олга Латинчић (Историјски архив Београда),
Гојко Тешић (Институт за књижевност и уметност у Београду), покојна
Лепосава Шелмић (Галерија Матице српске у Новом Саду), Олга Стевановић
Сјеклоћа и Владимир Шекуларац (Народна библиотека Србије), Љубица
Ћоровић и Александар Маркићевић (Библиотека града Београда), књижевни
Биограф и новинар Радован Поповић, самостални истраживач српске литературе
и науке XIX и XX века Станиша Војиновић, историчар књижевности Косова
и Метохије Милован Ј. Богавац…
Захвалан за знања која су ми штедро поверавали, као и за напор дружења
са мном, који још увек стрпљиво подносе, заједно их, чинећи то најискреније,
ограђујем од свега што се у књизи може показати као превид, претеривање
или грешка. Уколико постоји, та страна приче о Ракићу на Косову припада
само мени.
Радећи на књизи, много времена провео сам у Архиву Српске академије
Наука и уметности, у Архиву Србије, у Архиву Југославије, у Историјском
Архиву Београда, у Народној библиотеци Србије, Универзитетској
Библиотеци у Београду, у Библиотеци САНУ , у Одељењу периодике
и Завичајном одељењу Библиотеке града Београда – где још не. Особљу
свих ових установа благодарим на труду који су у мој рад уложили,
на стрпљењу које су за мене имали, на помоћи коју су ми несебично
пружали. Коначан језичкиоблик и чистоту штампанога текста
дугујем мојој супрузи Грозди Пејчић – прво лектору па коректору,
непопустљивом критичару свих мојих језичких и стилских заноса.
Графичка прегледност и лепота страница огледало су изузетне
Упућености у проблеме штампарства, посвећености послу и дара г.
Љубомира Златановића, пред чијом замишљу односа текст-слика-
-напомена и сад стојим задивљен.
За приљежност, брзину и тачност захвалан сам, пак, преводитељкама
резимеа: Олга Kирилова превела је српски текст на руски, Биљана
Дојчиновић Нешић – на енглески, Јелена Мушицки – на француски,
Снежана Минић Вељовић – на немачки, Нина Нинковић – на италијански
језик.

Завет и чин: Милан Ракић
на Косову 1905–1912 (2013)

Век од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље-
-матице затиче Косово и Метохију под новом окупацијом.
Исписују се друкчији чинови старе драме.
Древни генолошки закон као да је од књижевности прешао
на историју: комедије се показују једнократне и не понављају
се, трагедије остају трајне и враћају се.
Књига коју сада предајем читаоцу у маломе се разликује
од пређашњег издања.
Сем формалних, у првом реду језичко- стилских поправки,
Основни текст промењен је утолико што су учињене извесне
Садржинске допуне: трудио сам се да сви важни новооткривени
Моменти о времену Ракићевога господовања на Косову и Метохији,
у Српском конзулату у Приштини, и о Милану Ракићу самом, нађу
место, сваки своје, у овој пре шест година испричаној причи о изузетноме
песнику- дипломати и о добу када су малом Краљевином Србијом ходали
велики људи.
Било је, на другој страни, и сажимања: документарни део сведен је на трећину,
Илустративни материјал на седмину. Грађа којом сам се користио, разумљиво,
Проширена је – најновије јединице потичу из године 2012. То је све.

На Сретење
2012.
Ј. Пејчић

______________ Књига е појавила ових дана.

____________ СадржајКраја
нема
Потиштеност БранимираЋосића,
обећањеМиланаРакића (211)
Узалудан сан о Ковиони (211)
Књижевни јунак
ГригоријеБожовић и Милан Ракић
– сусрет (217) РакићоГригорију
Божовићу (219)
Препорука Вукајла Божовића (219)
Божовићеве Приповетке из 1924 (221)Конзул
Ракић као уметнички лик (221)
Историја и приповедање
(222) „Не волимлитературуневезану за
народ и крај“ (222) Књижевност
„Неизмишљених ликова“ (224)
Ракић у Божовићевим путописима (226)
Ведра приштинска успомена на шефа Српског конзулата (227)
Сигнали и печати Ракићевих косовских песама (228)
Заточник старога кова и шајкача стара (229)
Милан Ракић у прози ГригоријаБожовића (231)
„Код јунака приче“ (231)
„Мучних дана“ (232)
„Оклопник без страха и мане“ (234)
„ Национални радник. Непатворни, ваистину!“ (236)
Док ументи
1.
Милан Ракић: НаКосову (239)
„Божур“ (241)
„Симонида“ (242)
„ На Гази-Местану“ (243)
„ Наслеђе“ (244)
„Јефимија“ (245)
„Напуштена црква“ (246)
„Минаре“ (247)
2. Несташна фантазијаМиланаРакића (249)
3.Султан МехмедV Решад пролази 1911. кроз Приштину (251)
4. Милан Ракић и ИсаБољетинац (254)
5.ОслобађањеКосоваиМетохије 1912године (256)
6. Отац и син (260)
7. Живот и радМиланаРакића (266)
Грађа
Оквир (281)
Основ (283)
Личностии теме (307)
Милан Ракић (311)
ГригоријеБожовић (315)
Укратко
Завет и чин / Свод ( 319)
Завет и дело / Резюме (321)
A Pledge and an Act / Summary (323)
Le voeu et l’acte / Résumé (325)
Vermächtnis und Tat / Zusammenfassung (327)
Le voto e grado / Riasunto (329)
О књизи (331)
О писцу (335)
Преглед имена (339)

____ страна одговорности Библиотека
Књижевне науке
Колекција
Наслеђе
Уредник
Гојко Тешић
Главни и одговорни уредник
Проф. др Радош Љушић
© ЈП Службени гласник, 2013
На корици
Непознати аутор, Српска официрска патрола на Косову
(Пијемонт, 1912)

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41:929 Ракић М.
341.7/.8(497.11)“189/190″
323.1(=163.41)(497.115)“1890/1912″
ПЕЈЧИЋ, Јован, 1951–
Завет и чин : Милан Ракић на Косову 1905–1912. /
Јован Пејчић. – Београд : Службени гласник, 2013 (Београд
: Гласник). – 358 стр. : илустр. ; 24 cm. – (Библиотека
Књижевне науке. Колекција Наслеђе)
Према напомени аутора, ово је допуњено издање
публикације „Милан Ракић на Косову: завет, песма, чин“
из 2006. – Ауторова слика. – Тираж 500. – Документи:
стр. 239–277. – О писцу: стр. 335–337. – Напомене и
библиографске референце уз текст. – Библиографија: стр.
280–316. – Резимеи на више језика. – Регистар.
ISBN 978-86-519-1641-3
a) Ракић, Милан (1876–1938) – Косово – 1905–1912
b) Срби – Косово – 1890–1912 c) Косово – 1890–1912
COBISS.SR-ID 196297996