BASIC ТОМАШЕВИЋ

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)


BASIC ТОМАШЕВИЋ

Ево како је било:
Почео сам да пишем песме
да бих их потом, те ране плодове без сока и жила,
све прецртао. Фајронт је дошао пре вечери.
Потом сам се залепио за
Хелдерлина и Хајдегера и провео над њима
дугих десет година, покушавајући да нађем
у песми биће,
дно извора, невидљиво унутра у масиву бисера.
Са стране, док сам читао Роберта Бартона,
придружио ми се Борхес.
Утувио сам да књижевност може да буде
инвентивно понављање, копање по теренима
„сабласних остатака једне напукле прошлости“
коју су други одавно запосели.
Полет према алхемији речи,
„која би пре или касније могла бити
приступачна сваком смислу“,
са буком морских шкољки,
насукао ме је на архипелаг
са главом на острву Рембо,
са удовима у затону Маларме,
са духом на атолу Целан.
Убрзо ми се смучила та самоћа,
девичански „чудни плач сувишка“,
па се вратих у градове
празне трансценденције.
Приђох универзитетима заувек угаслих мисли.
Требало је данима ходати ободом уранака
који се бацају у језик и искуство,
вадећи радости које долажаху
изненада изнутра,
терајући даље до улица које су
биле бесплатни поклони.
У једном сутерену живео је Бодријар,
у некој капији
лежао је Бекет,
у једној изби на једној авенији
док је чекао да умре
пиздео је Буковски.
Друштво је било мешовитих страсти
али истоветне бесциљности.
Градили су на депонијама,
на гробљима,
откривали симулакруме
чекали на Годоа који,
осим као сигуран ковчег,
никад неће стићи.
Могао сам се придружити
тим гигантима нове узалудности,
али морао сам да спасим себе,
да коначно отворим ненаписану свеску
да испишем коначне Лакане,
коначне завете,
да поставим коначне клопке
које чекају љубав
која спознаје
смисао
последњег дана,
меланхолију и сласт
задњег терета.

„АЛИ ЈЕ, МОЖДА, ИПАК БИЛО   И ДРУГИХ ПУТЕВА“

Али да је ипак можда било других путева
то нисам знао, то се никад не зна унапред,
јер било који пут води баш том путу
изабраном-неизабраном, који је увек најбољи
макар се могло поћи другим путем који је бољи
од најбољих, али пут је пут: никад нешто више од човека
и никад, ако времена има, нешто мање од њега.

Да ли је Џон Фанте имао пут када је почињао,
да ли Буковски, да ли ја ушетавајући у Берлин, тражећи
најбољи пут пре него што сам постао ово што
не знам да ли јесам, пре него што сам попунио
ову страницу овим стиховима, ово место и време
новом узалудношћу и новим покушајем? Ја не знам
да ли је било других путева који је томе путу водио.

Претпостављам да се то дешава и са стварима,
са мојим књигама, на пример, које допуњавају друге
књиге као што су и оне биле допуњене од других књига;
да су књиге животи и путеви и да су људи путеви
и животи
који ће се срести као и сва љубав што се среће на једној
осовини и на једном точку. Само то не знају моје књиге
нити моја љубав, то знам ја који знам да не знам.

Али има и других путева, самопутних рецимо
и преварних, на којима смрт, уместо да напушта живот
иде му у сусрет, садржавајући не више мноштво воља
и мноштво путева, но један пут, макар некада, поново,
осим тог једног и сигурног, и било других путева,
како је обећано.

КАКО СУ УБИЈАЛИ МОЈЕ ГОДИНЕ

сигурно није било лако
прећи Игман
борити се на Неретви Сутјесци
на Сремском фронту
нисам био рођен
и нисам се борио.

за Голи Оток био сам мали
за плодове победе незаслужан
рола мојих родитеља у револуцији
никаква
дете краљевског официра
било је Нико и Нигде
али не и од Ниоткуда.

банда је била заслужна
тикве су цветале
имали су своју децу
деца су добила своју ’68.
реплика је била бледа
хероји су јахали на магарцима.

после Вође дошли су десни од левог
меморандуми академици интелектуалци
сви део незакланог народа
сви парче цркве крста до пупка
Вировитице и Карлобага
Амфилохијева деца
саборности кича и беса.
та историја је банална
и отужна
није било досадно
живео сам.

оно што је било суморно
била је класа простака
током свих тих година
средња класа скупљена
од полуписмених
и средња класа
одрасла
на леђима ових
славних и успешних
али и сами рођени у шуми
у семољ-гори у атару
тек стасали за предграђа
сирови и витки
нашли су се у библиотекама
на свеучилишту
и после „Горског вијенца“
и прича „с колено на колено“
први пут видели књигу.

било је лако с таквима
и није.

крдо род племе
држали су се свој до својег
држали се једних других
ко пијан плота
говорили су вешто
писали лоше
свуда сам се саплитао
о њихове гује ироније
о родослове и кости
било је једнолично
било је унисоно
био је Вијенац
поновљен на
безброј начина.

није било могуће сажалити се
на њих
било их је много.
у њиховим црвеним
и црквеним књижицама
у њиховим меморандумима
од пакла и самодеструкције
уцртаним
до Огулина Карлобага и Вировитице
са шумским вијенцима и венцима
можда и није било места за сумњу
они нису желели борбу
и нису били обесхрабрени
све што су желели био је добар пораз.

крдо је остало тамо
само са собом
само са иконописима
у свађи са временом
само са жлицама ножевима
и кашикама
из Средњег века
које у то доба
то
Енглези нису имали.

био сам сам и свој
могао сам да бирам
рат или мир
крст са ланцем пружен до северног
јужног или до мог пола
тајкунска острва банке и
шатре
класичну сачекушу
или класично бекство.

а било је довољно
не учествовати
и не гадити се.

живео сам другачије
било је добро живети
с убијеним годинама
бавити се Деридом Лаканом Бланшоом
и чекати
сам
као и увек суочавати се
као и свако сам
док далеко од мене дише равница
а још даље
свет то не интересује.

УВИД У ДОСИЈЕ

изненађен сам
да постојим
и ако већ постојим
да сам чинио
оно што нисам
знао да сам чинио.

увек неко зна
више од тебе самог
и ко си и шта си
и шта си чинио
и шта ниси.

има залудних људи
и залудних служби
постоје људи над вама
само зато што ви постојите
њима је то посао
вама је посао да живите.

ја не познајем
моје више интересе
и не знам да их имам
но има људи који
знају да их имате
они желе стога да
их ви свакако имате
да би вас чували
од вас самих.

непријатељ никад не спава
па зато ни ваш пријатељ
не спава никад
он вас чува
ради вас самих
ради ваших интереса
који нису ваши
или не морају то бити
и управо стога.

кад бих видео свој
досије
видео бих смрт
бацио бих свој живот у тамницу
право под вешала.

није тешко замислити
шта у том јебарнику
може да пише:
умро од трипера
ценио и читао Булгакова
Бакуњина
Сен Симона Низона
Мишела Онфреја
јебо 27. рујна
била је недеља ујутро
није отишао у цркву
него је истог дана после шеве
приступио служби
и кењао о неком нама
неинтересантном
за шта нас је заболео пајван
ионако смо о типу
успут знали све.

одавно ми се смучио
мој ближњи
сва та булумента која
се мота око твојих ногу
свуда где ти јеси и ниси
по твојим сатима и по
твојим данима
сви ти каритаси душе и тела
сви ти молитвеници од гована
цркве лицемерства академије незнања
државне службе које постоје
да ти не би морао да постојиш.

отићи стога
али куда
и на гробљу
биће твоје име
поживео умро
свуда записници
о теби
и у раци
те чују црви
како онако поднадуо
усред распадања
прдиш.

у молитвенику нашег пакла
записано је Откривење
читај и читај
и читај

КАД МИ БУДУ ВРАТИЛИ МОЈ ЖИВОТ

кад ми буду вратили мој живот
дочекаћу га са сузом у оку
с Бекетом и Сиораном са Шопенхауером
и Ничеом
они ће већ знати шта ће на дочек да понесу:
једно давно стабло са Поцом и Владимиром
бич небо
кратак преглед распадања
углавном све оно што мој живот
дуго није видео и чега је
тамо где је био стално био жељан.

нисам сигуран да ли ће се сетити да
понесу и децембар мога пакла
Буковски је једном негде
око године 1. 0000000947. донео
новембар свога чемера
правдајући се да он
неки гори и пристојнији јад нема.

све у свему
можда не би ни испало
тако лоше
ако би га управо Буковски
или Керуак или можда Довлатов
дочекали
с њима мој живот
увек зна на чему је.
они би одмах рецимо рекли
(већ чујем њихов доброћудни глас)
хајдмо на пиће
после можемо да свратимо
до Барнија
он сад држи најбоље пичке
и таман бих се опет
осетио власником свог живота
и почео насамо са њим да се дружим
кад би свакодневица наново
пред мене истрчала
са вешом са штриком са женом са скупоћом
са виклерима са изборима са историјом са политиком
са временском прогнозом
туцајући ме у главу
док пичке неке
оне праве
играју не овде већ негде
и не са мном већ с другим
по чистом меду и млеку.

кад ми буду вратили мој живот
не бих га поново дао некоме
узео бих га за себе
и носио на леђима
као јагње
Јагњету
и дао бих га
слуги Његовоме Јовану
и чекао бих
као што Откривење тог Јована Богослова рече
Њега Јединога Света
док опет не победи
како бих могао да седим са Њиме
на престолу Његовоме[1].

кад ми буду вратили мој живот
дочекаћу га жедан Њега[2]у дану који неће ноћи имати[3]и узећу воду живота забадава[4]како је речено и како је обећано.
ПИСАЊЕ КОЈИМ СЕ НЕ ОБЈАШЊАВА

Људска маса
и крдо критичара
слабо су разумели Де Сада
„Јунака нашег доба“ Лотреамона
Ничеа Батаја Сиорана
писце увида
који продужавају стварање света
који настављају снаге које су га створиле.

Ближи су им Кафка Целан Бродски Ман
углавном туњава литература
писана од слабих за слабе
осакаћених за осакаћене.

„Монструми“ рушиоци и криминалци
им нису казивали ништа
нису били њихов укус
нити су остављали на њих „утисак“.

Мало умнији од ових
критичари нове расности
волели су да кењају о Борхесу
Калвину Набокову Кишу.
Било је и таквих.

Постмодернистима се „дизао“
на Дериду и на све оно што је овај
рекао а они нису разумели
јер им је дупе било одрасло
на Његошу и „Браћи Карамазовима“.
На овим последњима додуше успешно
су се „истресали“. Били су свој на својем
црква на својој цркви.

Писање међутим пише својим постанком
не оним што ми јесмо
фигуром одсутности
не фигуром присутности.
Оно не пише „за“ значење него „против“
бежећи од њега.

Пишемо у бегу од људи
од њиховог олаког разумевања
од њихове расцветане површности
равне Прустовом конформизму
и болећивости.

Бежећи од референци ми смо
на своме. Сећамо се како је
Буковски бежао од „завере црва“
од „трагедије лишћа“ од „одвратних
духова уништених бесмислених
брбљавих људских бића“.

И ово мало коментара
кога сам посветио
томе од чега ја бежим
није моја поетика.

То је оно што пишем сада
између себе и
увида
у неограниченој семиози
трајања
без смисла
и
значења
не објашњавајући
ишта
што није сада и
овде
док ноћ траје
и док ме ништа
не може да спасе
од беса
према проклетом соју
коме припадам
и кога држим за мрак
који сам и сâм.

Само нека ми се фине душе
склоне с курца
и не причају
о књижевности
нека и не покушају да
оно или ово
после свега
или после ничега
разумеју.


ТЕК ШТО САМ СЕ У РОПСТВУ ПОНАДАО СТИГАО ЈЕ КАПИТАЛИЗАМ

Социјализам је јако велика брига
капиталиста. Тамо у социјализму
су логори редови несташице никаква
људска права слобода је ограничена
на пишање срање и рађање глава увек
у торби борба мишљења незамислива
живи се не радећи.
И таман сам се у томе рају понадао
да ће барем тако остати стигао је капитализам
стварали су га логори подлости глупости и
лицемерства слободна религија тржишта радост и беда
кредита од рада се једва могло пишати и срати
даноноћно се рађала банда попова банкара
концентрациони логори концерна заменили су
НКВД комитете борба мишљења утапала се у
Бога које се одувек звао Црква или Новац
папе су млатиле енцикликама пролећа су смрдела
на елиту она је водила раду који ослобађа
радило се не живећи.
Знао сам где сам али нисам знао зашто сам
и ко сам. Постојим ли или постоје ме
дишем ли или сам „Бентлеy“ варим ли или сам део
сливника планете. Пакао Пакла и пакао Раја
ујединили су се као некад пролетери свих земаља.
Одатле је пут водио према јединству мишљења
једнакости братству и интернационали српа и чекића
изван братства били су логори
на пролећном ветру њихали су се редови
постојала је нада.
И тек што сам се у томе ропству понадао
стигао је капитализам.
Био сам јако стар и веома уморан нисам више
морао да учествујем у понављању и
понављању тога понављања и нисам више
разликовао логор од концерна породилиште
од крематоријума.
Живот и историја чинили су ми се као отимање онога
што ником не треба. Природа и Бог Једно у Истом
и Исто у Једном гледали су и ћутали.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА И КЕЊАЖА
(Песников приступ)

„Знате, песништво Н.Н у његове три прве
песничке књиге обележено је изразитом
субјективношћу, интертекстуалношћу и изузетном
емоционалносћу…“ Оно у шта сам ја сигуран јесте
да дела 753879 песника од Азије до Мексика и од Гвадалупе
до Азорских острва и Камчатке јесу писана под тим знаком
и да стога узевши у обзир оно што је критичар написао о Н-у
происходи да је НН један од многих па ћу стога радије
гледати небеса него читати поезију НН.
„НННН би као ‘заточеник језика’ припадао скупини
асоцијативних песника“ будући да песници који нису
заточеници језика нису асоцијативни песници, то значи
да када виде говно не помисле на млеко. Варијација на тему
критичарева просудбе има колико има асоцијација
на његову
глупост па је довољно да се задржимо само
на овом примеру.
„Присуство еротике у песмама НННННН-а води углавном
одсуству еротике у неким другим
а изразита фрагментарност“
која се јебава са мајмуном званим човек је фрагментарност
критичара као фрагмента који ако бисте га
подвргли каквом
увртању морао да се распрсне у парампарчад. У том
случају
сазнали бисмо зашто „изразита фрагментарност“ у случају
песничког
дела ННННННННН-а није малчице другачија.
„Оно због чега нас добра песма привлачи никада нам до
конца није јасно“ али исто тако „до конца“ никада никоме
неће бити јасно шта је критичар тиме хтео да каже
„не само зато
што углавном креативни начин у средишту савремене
егзистенције
својом пантеистичком пројекцијом света“ раније уочену
„хомологију“
између критике и кењаже у последње време није узимао
у обзир
него никада и није било критике без кењаже па стога
„раније уочена
сразмера“ јесте заправо нешто што је одвећ касно
приспело на светлост дана.
Треба много ћутања
и ћутања
скромности
бесконачних уздржавања,
стискања петље
треба бити велики карактер
па хтети умукнути
пред могућностима кењаже о поезији
пошто су све могућности кењаже остварене
с тим да и свака од њих јесте једна од тих
могућности.
Ако песма постоји
али је несазнатљива
није вероватно
да она побуђује толику кењажу
само својим постојањем
и несазнатљивошћу
него зато што
она није ни за кога
и за сваког
што је могу сви писати
и о њој писати
било да „нешто мисле“ и „осећају“
било да никад нису мислили
и понешто понекад „осећали“
и стога не кењајмо
више о томе.

ИЗБИВАЊЕ НА СПОРЕДНИМ ПЛАНИНАМА И ОПАСНИМ ВРХОВИМА

Живот сам провео на споредним планинама
али опасним врховима.
Попови су метанисали у богомољама
политичари на затвореним седницама
новинари су прилагођавали своје истине туђим
лекари су одвајали живот од смрти
војска се бавила собом
полиција народом
нови грађани су се рађали
куплераји су се отварали и затварали
возови каснили и стизали
и тако
вечито недодирнут обавезама
које су ради мене на себе преузимали
попови политичари новинари лекари
војска полиција и куплераји
чекао сам
на споредним планинама али опасним врховима
крај
какав је за сада познат
и мени
и вама
и њима
– то безоко олакшање
кога пуштамо низ реку
кад прихватимо да смо коначно
преварени.

ХВАЛА! БОШКО ТОМАШЕВИЋ

Нисам морао да прескачем Берлински зид као Сахаров.
Ишетао сам из своје претходне домовине и ушао у сличну.

У оној у којој сам рођен многи су носили чарапу на глави:
писци, робови, критичари, грађанске „лепе душе“, попови;
свако
осим разбојника. Они су са собом теглили ташну и машну.
Једва сам распознавао једне од других. Једни су отимали
душу, други имовину, једни су се међусобно таманили
у надрирасправама у тиражним листовима
и у академијама.
Други у сачекушама на улицама и хаусторима.
Могао сам да припадам и једнима и другима,
могао сам да бирам. Дани су постајали досадни.
Ишетао сам из своје претходне домовине.

Нисам морао да прескачем никакав зид, нити да
измишљам границу.
Негде сам излазио али нигде улазио или, негде сам улазио
а нигде
излазио. У потопској светлости био сам свој на своме,
свој на истоме.
Док су поред мене промицале хорде, друштвена братства,
„звери и војске“ нађох се у хашком дворишту, у
нетраженом залеђу нове
домовине. Нити уловљен, нити спасен од тог часа могао
сам рећи
да сам живео у свим порецима света: у истинитом
и лицемерном
али и у лицемерном, а подлом. Постао сам грађанин
Трајног.
Био сам модеран.

Нисам морао да прескачем никакав зид.
Ушао сам у познато чувство, у познати шум. Хвала!
Бошко Томашевић.

ПРЕЋУТКИВАЊЕ

Ако сте критичар
и уколико сте се већ
одлучили за тако лагодан позив
дизања и спуштања ролетни
по собама по којима сипи
пакао и чистина
мој пакао и чистина
писање и опклада
зној и немогуће
треба много
зверства
и
подлости
у себи носити
да се прећути
пар добрих књига
оних и оних и оних
по којима сипи
и сипила је
чистина
и
писање
данас
јуче
сутра.

(Бошко Томашевић, Плодови похода: Conquistador, Народна књига–Алфа, Београд 2008)


[1]      Откр., 3, 21

[2]      Откр., 22, 17

[3]      Откр., 22, 5

[4]      Откр., 22, 17

__________________________

видети и друге прилоге: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/ 

 
ЛеЗ 0002800

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s