Приступна беседа

Ознаке

Према миту, Академ, атински херој, Диоскурима је показао, где је Тезеј сакрио њихову сестру, Хелену. Почетком четвртог века п. н. е. Платон је своју филозофску школу – једну од бројних потоњих академија, основао у гају посвећеном Академу. Настава у Платоновој академији обухватала је поред филозофије, математику, астрономију и природне науке. Деловање Платонове академије имало је пет раздобља: Старија академија (платонистичко-питагорејска), Средња академија (школа грчког филозофа Аркесилаја), Нова академија (школа филозофа Карнеадеса), и четврта и пета (еклектичке академије, Филон и Антиох).

Цар Јустинијан I, укинуо ју је као паганску установу 529. године, после хиљаду година постојања.

Академије су оснивали мецене, у античко доба, да окупљају научнике, књижевнике и уметнике, у Александрији. У средњев веку академије су осниване спорадично и углавном на дворовима. Палатинска академија у Ахену на двору Карла Великог, академија у Палерму на двору Фридриха I I, у доба хуманизма и ренесансе, у Италији, академије су се шириле као филозофске академије и оне које се баве проучавањем народног језика и народне књижевности.

Академија алхемије је чедо српског ренесанса, који је у извесном засенку скоро читав минули век. Та Академија није ни Француска академија у Паризу, ни Енглеско краљевско друштво у Лондону, ни Руска царска академија у Петрограду, ни Српска академија наука и уметности у Београду.

Изгледа да је као могућност обелодањена пре дванаестак година, у једном позамашном зборнику, штампаном као библиофилско издање. Реч је о Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, I, Београд: Заветине, 1998, 462 стр.; 30 цм. И о уводном тексту, Алманах алхемичара, штампаном на стр. 3-7.

Алманах алхемичара

Има ли данас на српском језику књижевног листа, часописа или алманаха, који се бави делатношћу алхемичара на начин вредан пажње и спомена? Колико уопште књижевне листове и часописе данас читају неки други људи, осим уредника и аутора који у њима објављуjу?

Није ли већина књижевних листова и часописа које смо читали последњих четврт века завршила, као реликти времена, на буњишту? Ко се више радује новим бројевима Летописа Матице српске, Књижевности. Књижевне речи, Речи? Да не набрајамо даље.

Пошто се код нас, када је реч о алхемији и алхемичарима, не може наћи нешто што је jасно, језгровито и тачно написано о томе, преузимамо и навоdимо неке делове из једног подужег есеја, правог зналца…

„3. Делатност алхемичара

Познавање елемената у алхемији само је средство делатности. Алхемија је сама активност. Назива се мортификација (умртвљивање), солуција (растварање), анимација (оживљавање), фиксација (учвршћивање), перфекција (усавршавање). Циљ делатности је продуховљавање прима материје. Алхемија није ништа друго до мистерија аше. После тоњења у материју у човеку је остала једна једина малена искра од древног и првог божанског бића, и у елементу је остало једно малено спиритуално семе. „Права алхемија почиње у човеку, наставља се материји и завршава у човеку“, каже Беме. Права алхемија је када искра која се налази у човеку почиње да делује на семе које се налази у елементима, ослобађа их, продухови и уздиже. Ослобођени елеменат повратно делује на човека и сада подиже човека за једну степеницу. Човек опет потпомогне материју, она опет човека и тако даље: једно друго продуховљују, профињују, прочишћују, ослобађају, оживљавају, учвршћују. Где је материја омекшала, треба је очврснути. Где се укочила, треба је растворити. Али материја увек остаје материја, својим значењем и смислом пак увек је духовног значења и смисла. Јер коначно материја и елеменат не леже мртви у рудницима, брдима, радионицама, него су активни саставни делови света, друкчије речено, оно што чини брда, реке, јело, оруђа, звезде и човека.

Прочишћени и продуховљени елеменат не настаје из света, него се скупља на невидљивом месту и испољава скривено деловање. Зрачи : Греје, Глача, чисти. Прочишћени елеменат постаје аша, рајска супстанција која живи овде на земљи, пре свега у човеку, али не као индивидуална срећа и блаженство, него као присуство златног доба. Аша приближава свет његовом прастању, и оно није ништа друго до коначно стање. Алхемичари разликују примарну материју, материјалну земљу, змаја и последњу материју, обесмрћену земљу. Свако алхемијско дело, мисао, реч подиже целину земље, ако и не много, макар за длаку. Што више подижу дело, реч, мисао, они су тим већи. Тим више је у њима аше. Тим више је земља претворена у злато.

Сада не може да буде циљ представљање целокупног деловања алхемије. Чине то књиге као што су то дела Ал Јабира, Парацелзуса, Бемеа, Пасквалиса, Сен Мартена, да се не помиње Хермес Трисмегистос, поготово Табула Смарагдина. Овај пут нека само један пример прикаже природу активитета. Тај пример је : алхемијска топлота.

Већ је из до сада реченог разумљиво да топлота није само физичка, него и физичка, и биолошка, и космичка, и астрална; топлота је својство примарног стварања, спиритуално својство које свако разуме, ако помисли да постоји, не у пренесеном, него у дословном смислу топли поглед, топла реч, топли покрет, топли талас, топло осећање, топла боја, топли предео , слика, човек, молитва, однос. Хиндуско рађас , страсна делатност, гнездо топлоте; исто као и алхемијски сулфур. Топлота која је неопходна да би се свет претворио у злато, односно да се пронађе камен мудрости, средство којим ће се земља претворити у рај. У Египту се говорило да је у првом реду неопходна топлота да би неко створио саху , вечито тело, наравно, не тело човековог индивидуалног Ја, него тело човечанства, целе земље и целе природе. Човеково тело је сачувало спиритуалну – златну суштину своје изворности. Алхемичари су увек наглашавали да је људско тело од исте супстанције од које је и провидни, блистави, кристални камен мудрости. Други аутор каже : “ У људском телу постоји нешто што је постојало у свету на почетку почетка, али што се потом изгубило из земље“. Камен мудрости – рајска супстанција. Аша. Разуме се, опет није реч о телу индивидуалног Ја, него о телу универзалног и вечног човечанства.

„Одвој ватру од земље – каже Табула Смарагдина – танано од тешкога, пажљиво, с великом страшћу“. Средство одвајања : топлота. И ако је сада реч о примени топлоте, немогуће је избећи расправу о методу којим се топлота савршено примењује. Овај метод : тумо . Тумо је тибетанска реч. Значи унутарњу топлоту душе. Према тибетанском туму извор топлоте човековог физичког тела није месо, није крв, није неки други орган живота. Када живо биће умре, топлота се удаљава из њега; као што Веда учи, повлачи се у срце и одатле одлети. Због тога се мртво тело хлади. Извор топлоте је такозвано “посредно тело„, астрално тело. То је оно које су алхемичари називали пећ и фуруна. Топлоту доводи у човека и у живот ово астрално тело. Њега астрологија назива Марс, алхемија сулфур. Ако неко жели да подробније упозна ово тело, нека чита Сведенборга, чија је мистична интуиција у овој области готово непогреишва. Тибетанска тумо – јога је ослобађање ове астралне топлоте и растапање људског бића на овој астралној ватри да би се “ једно од другог могло одвојити танано од тешког“.

Физичко тело се топи у астралној топлоти, али сг отопи и нервни систем, топе се успомене, представе; као последица загревања безвредне материје сагоревају и испаравају, и оно што у човеку остане, постаје све чистије и чистије : злато. Са неопходном праксом аскета може тако високо појачати астралну топлоту да се цело тело испуни нематеријалним жарењем. Ово жарење аскета може да распростре на целу земљу, чак и на цео материјални свет. Европљанин тумо сматра тек јога вежбом коју пустињаци примењују у високим планинама, за време зимских хладноћа како се не би смрзли на ужасном мразу. У деформисаном облику тумо је заиста то. Међутим, изворно је тумо таква алхемичарска делатност која астралну топлоту свесно примењује како би «двојила танано од тешког“, не само човековом индивидуланом Ја, него и преко индивидуалног Ја у свету, и да свесно повећава : супстанцију.

Касније, нарочито у средњем веку, кад је за загревање коришћена пећ саграђена, од

цигала, тумо је обрнут : топлота је оживљавана у материјалној природи и злато су хтели да топе из материје. С гледишта како се и на који начин повећава аша на свету, између два поступка нема разлике. Циљ је један : истопити злато. Психологија тибетанског тума и материјалне хемије средњовековних алхемичара истоветни су по смислу: ослобођењем топлоте свет треба : претворити у фрашу, у злато.

4. Прављење злата и камен мудрости

Трећи део алхемије је учење о злату и мудрости. Злато није ништа друго до праматерија од које је свет у почетки био у првом стварању. Овај први свет је прасвет.

Творчево прво стварање дило је од злата. Не од физичког злата. Физичко злато није нита друго до материјални облик древног и првог стварања. А какво је било ово стварање свако може то да разуме ако помисли на тихо, топло и смирено, коначно и ненадмашно лепо блиставило, на онај особено тешки мир који је благ и зрео као уље, као нектар, као светлост, односно као злато.

Камен мудрости је оно универзално и непролазно знање које чува тајну прављења злата. Али не мора бити само знање него и материја, јер у материјалној природи

мора да постоји и материја која тачно одговара ономе што је универзално знање у свету духа. Камен мудрости је она материја под чијим додиром се елементи враћају на своје место, успоставља се изворни поредак и враћа се древни први свет. Истовремено, камен мудрости је животни еликсир, здравље, живот, магично средство бесмртности.

Циљ алхемије је прављење злата и проналазак камена мудрости. Делатност може бити унутарња и спољашња; унутрашња делатност непрекидно делује на спољашњу и повлачи је за собом ; спољашња делује на унутрашњу и уздиже је.Две делатности се међусобно покривају, међусобно допуњују, узајамно потпомажу и

спољна се повезује са унутрашњом, унутрашња са спољном. Јер приликом стварања унутарњи и спољни свет нису били раздвојени : постојало је јединство, као што су једно били природа и дух, тело и душа, живот и бивство….

Видети више:

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/hot-news-1/pristup