ОКРУГ ПАУЧИНЕ, СМЕТОВИ ПРАШИНЕ

Ознаке

Капија

Да бисте могли да идете даље, да идете уопште, покушајте да прођете кроз ову необичну капију. Јер, у Другу, непознату, потиснуту и скоро придављену Србију, или свој завичај, једино тако можете стићи. Дакле, пођите, покушајте да прођете!

Ако сте прошли, заиста, ево шта ћете прво угледати . Загледајте се добро и запамтите овај Заштитни знак (иницијал)….

Стоји усамљен као ретки храстови, Записи. Посвећена дрвета. Пођете ли још мало, видећете завесу од пљуска.

То је, тек, претходница хиљадугодишњих пљускова… Двехиљадугодишњих…

ЛЕПО И НОВО?

Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи оцртава се на Небу у сутон. Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу – мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе…Проверите. Постоји трећа димензија; постоје тродимензионалне слике, али их не може свако видети…Пробајте…

ДРУГИ ЖИВОТ КЊИГЕ ТАЈАНСТВЕНОГ ПИСЦА ( о злату и бакру источне Србије). У Паризу је 1907. године, у издавачкој кући ДИНО И ПИНО, објављена књига Душана Јовановића ЗЛАТО И БАКАР ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ (Serbie orientale – or et cuivre). Преведена је на српски и објављена тек децембра 2001. године. Ни до данас није утврђено ко је Душан Јовановић, аутор јединствене књиге о рудном благу Србије. Рударски инжињер? Масон? Учесник Мајског преврата 1903. године? Има индиција да је аутор био жив 1941. године, јер је сачуван примерак са посветом његовој рођаци из те године. Јовановић наводи , у својој књизи, да је Србија 14. века имала сто рудника злата и сто рудника сребра! Књига има четири дела. У првом Јовановић представља историју рударства од праисторијских времена. Он сматра да римски походи на крајеве око Дунава нису имали други циљ осим освајања ове области. Ово мишљење поткрепљује политичком картом Римског царства са границама које опасују провинцију Дакију и Мезију. Јовановић прецизно анализира римске путеве и указује на логику њиховог кретања, блиско повезану са рудним богатствима. У остала три дела књиге, Геологија, Минералогија и Експлоатација, аутор прави својеврстан и јединствен геолошки путопис, обилази локалитете који у себи садрже наслаге злата и бакра. Велика вредност књиге је и у томе што су ти локалитети и данас златоносни…Књига је вредна и за данашње генерације, и због непознатих фотографија из овог подручја… Књигу ( у преводу Мирјане Петровић) објавили су Српско друштво за историју науке и САНУ, уз помоћ Међународног скупа МАЈДАН АРТ…

(Одломак из Јовановићеве књиге) : ДЕЦА БЕРУ ЗЛАТО. (Подручје Русман – Гиндуша, масив који полази од Шашке, Рудне главе и простире се према југу, преко Црнајке и Танде, да би нестао испод кристалних шкриљаца и кречњака у околини села Лука. Потоци који се спуштају са тог еруптивног масива обилују златоносним песком. После великих киша деца из тамошњих села обилазе све јаруге и БЕРУ злато. Када смо априла 1905. године обилазили сондажне радове око Беле реке, учествовали смо у сличној ЕКСКУРЗИЈИ и могли смо видети децу како доносе ситна зрна злата која су се после кише нашла у једној сувој јарузи. Киша беше опрала површину стеновите подлоге, откривајући тако златна зрнца…

ЖИВОТ У ТРИ ВЕКА. Кратак новински чланак објављен је у истом броју новина, као и вест о другом животу књиге тајанственог писца. СТОЈНА ВОЈИНОВИЋ, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје ЖУМАРЕЋЕ био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима ЦРВЕНУ ВОДУ (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана СРПЦАНА, који је од њих откупио сву њихову имовину. Није га послушала : удала се за богатог супарника. Једина тешкоћа дописнику листа била је наглувост баба Стојнина. Понудила је дописника вином ОТЕЛО; грожђе је, што рађа испод стрехе, по старом влашком обичају, наменила мртвима : најпре свом првом лоли Станоју…

Јунаци низа мојих књига (романа) родом су из ових крајева. Одрастао сам у њима, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда био је дубок вир, наша плажа…Ту се најинтезивније одвијао живот првих мојих двадесет година…Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода прокључала на високим летњим температурама, него злато. Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину…

Сви људи, сви које сам познавао тамо, више нису тамо. Већина се преселила на гробље. Мишљеновац који сам ја упамтио, лежи сахрањен на гробљу у ПОТОЧИЋУ. У то сам се уверио око Божића 2002. године. Пре непуне две недеље. Нису тамо само моји дедови и прадедови, бабе и прабабе и чукунбабе по оцу, него и по мајци, и многи други, фамилије и фамилије и бројна родбина…Роман полази одатле, од гробља и смрти… Мајка моје мајке – баба Мица – сахрањена је, пошто више није било слободног простора на гробљу, у свом винограду – калему : крај гробља. Сахрањена је у 73. години. Сазнао сам за њену сахрану накнадно, тек после сахране. Исто тако је било и са прабабом Џаном : јавили су ми , тек кад су је сахранили…У тај виноград ме је, мој ујак, као дечака, често водио да беремо сочне гроздове. Око Божића 2002. године више није било ни трага од винограда – калема. Само снег, блештав снег скоро до колена, и гробови, гробови…

У збиљи, постоје само две фамилије – најближе крвно сродство – моја болесна сестра – ћерка покојног стрица Животе и њени потомци, и Ујакови, али родбински односи никада не беху усклађени, ваљани. Када ми је сестра од стрица последњи пут телефонирала, писала? Када је то учинио Ујак? Мора да је било пре нове ере, кад не могу да се сетим?…