Ознаке

( M A N I F E S T   K O S M O P O E T I Z M A )

Kosmopolitska književnost ima, već s kraja dvadesetog veka, i svoje pisce i svoje čitaoce. Borhes, Nabokov, Bukovski, Vladimir Kaminer, Kortasar … Lokalni prostori književnosti slabe. Duge senke Getea, Malarmea, Valerija i Eliota  padaju na tolike tekstove koji artikulišu književnu sintaksu postmodernog doba. Proizvodnja «transkulturalnih narativa», ta neopisiva živost o kojoj piše Džozef Konrad u romanu Srce tame, «materijalnost percepcije koja je na pravi način premoćna» i razumljiva na svim meridijanima, «transnacionalno slabljenje» i «decentriranje» nacionalnih književnih parkova pletu jedan «globalni tekst», jedan tekst Globa, koji je atopičan (a-topos), bezmestan i, istovremeno je pogodan za sva mesta na Globu, uzdižući se do «nereprezentabilne totalnosti» i komplementarnosti koje pretstavljaju mimesis otvorenoga, jednoga i celoga u strukturi «bezdanog preklapanja». Ovako bi se otprilike mogla definisati Književnost koju piše planetarni Pisac za planetarnog Čoveka. Ko od nas ne poznaje Valerijev zahtev za Književnošću «kao istoriji duha koji stvara i troši književnost» ili onaj Borhesov mit koji kaže da «sve postoji da bi bilo napisano»? Ko se ne seća Malarmeove težnje da sve bude uklopljeno u jednu Knjigu, ili, ponovo Borhesa koji, pišući o Vajldu, kaže da se njegove knjige uklapaju «u opšte pamćenje naše vrste i donosiće plodove u njenom okrilju kad se bude ugasila slava onoga ko ih je napisao i jezika na kome su bile napisane»? Nije li još davnih medjuratnih godina proteklog veka Božidar Kovačević pišući jedan danas, na žalost, izgleda, zaboravljeni tekst pod naslovom «Interkosmička lirika», rekao: «Današnji čovek oseća jasno da nije krajnji razlomak jednoga  ništa, nego krajnji razlog jednoga sve, u večnom interkosmičkom kontaktu sa svim cvetanjima vaseljene»! Ovaj zaboravljeni manifest nastao u okrilju srpske književnosti, proročki je tada kazivao ono što je statement današnjeg planetarnog čoveka. Naravno, mi nismo uvereni da sve ovo ne može da bude još jedna u nizu zabluda postmodernog čoveka i da sve ove lepe zamisli mogu jednoga dana da se svedu na svedočanstvo tek nekolicine primeraka jedne izumrle vrste. No, tada ni pojam nacije neće imati veću vrednost od, eventualno, promašenog sna o «planetarnom čoveku». I pre nego što se ovaj san ili uistinu ostvari ili se na negativan način dovrši, mi ćemo uložiti svu snagu naše vizije da na ovom mestu razvijemo jedan u-topos Književnosti koji bi od sveg srca želeo da ga zaobidju moguće nesreće kojih je danas ne manje nego juče i koje bi svaku ideju Književnosti na ovoj planeti mogle da zatru.
Planetarna poezija! Šta je, dakle, ona? I šta bi trebao da bude ovaj Manifest planeterne poezije? – Delimično, ono što je pre pola veka bio poziv Kostasa Akselosa na planetarno mišljenje! Sa nadom je tada Akselos govorio o čoveku koji sve jasnije vidi «svoju fragmentarnu i lutajuću prirodu, činjenicu da je on, čovek, «fragment fragmentarnog totaliteta», koji ostaje u igri «segmenata segmentarnog vremena», pa stoga razumno teži «da se smesti u vrstu, u celokupni, totalni ljudski rod»,  i da postane «deoničarem planetarne ere». Postajanje planete pesmovanjem (odnosno mišlju, kako kaže Akselos) – postajanje pesmovanja svetom (odnosno «postajanja misli svetom») delo je velikih pesnika, odnosno mislilaca. To su oni pesnici koje smo malopre pomenuli. Neka ovima budu pridodati Rembo, R.Tagore, V.Vitmen, O. Mandeljštam, R. Šar, Sen-Džon Pers, H. Giljen, E. Žabes, M. Crnjanski, T.Ujević, R. Drainac, V. Popa, M. Dizdar. (Ali to nisu, na primer, pesnici poput Celana, Rilkea ili Trakla koji su više pesnici «evropske truleži», nego pesnici sveta, više (malo)gradjanski pesnici, nego pesnici planetarnog delirija). Planetarni pesnici su pesnici Oca Logosa. Lógos koji okrunjuje njihovo delo jeste takodje jedna Sabranost u otvorenom koja govori o Svetu. Ti pesnici kazuju saznanje toga šta jeste i upravo kazujući to «šta jeste» izvan svih zamislivih granica, pesmuju dušu Sveta koja, poput Heraklitovog razumevanja «duše», nema granica, «pa da svim granicama prodješ: tako je duboko (skrivena) njena mera». Pesmovati dušu sveta nije tek lepo ime za odredjivanje zadatka toga šta «treba» pesmovati. Pesmovanje sâmo već se  dveipohiljade godina dogadja kao segmentirano pevanje Opštega, u slučajevima, dakako, najboljih pesnika, kao što se i Opšte daje u pesništvu kao refleksija o svetu koja, opet, nikad nije parcijalna, jer, koliko i mislilačko propitivanje, toliko i pesniška refleksija merodavno pokušava da pesmuje «istinu bitka sâmoga». Planetarni pesnik stoga ne pesmuje bitak drugačije nego veliki pesnik provincije već, u skladu sa planetarnom erom kojoj je svedokom, «suizaziva jednu menu biti čovekove, s kojom promenom ide pod ruku jedna preobrazba metafizike». Ono što je kod Hajdegera u originalnom tekstu napisano u futuru, odnosno u kondicionalu («s kojom bi  promenom išla pod ruku …»), kod nas stoji u aktivu prezenta. Promena se, dakako, nije dogodila tokom poslednjih sedamdesetpet godina (navedeni citat potiče, naime, iz Hajdegerovog predavanja «Šta je to metafizika?» održanom 1929 godine na univerzitetu u Frajburgu, prim. B.T.), no je ono što je Hajdeger bio ostavio za budućnost, de facto već postojalo i već bilo nagovešteno unutar tehničkog po-stava sveta. Planetarni čovek se već radjao u jutru pred Drugi svetski rat s korakom napred i s korakom nazad, kako to već biva na počecima. Predavanje «Šta je to metafizika?» (1929) nije sklopljeno u istom ključu s Hajdegerovim rektorskim govorom (1933).  Duhovni horizonti su im dovoljno različiti. I dometi, dakako.  Planetarni čovek ne samo da «suizaziva menu biti čovekove», već tu «menu» peva. «Veličina i osrednjost dosadjivali su i dosadjuju stanovnicima globusa sve dok nisu toliko dijalektizovali te odnose – i sve odnose – da se i sama dijalektika pojavljuje kao mašina koja se stalno okreće ostavljajući nas u svetlo-tami ambivalentnosti i ambigviteta. (….) Lutajuće istine sveta i istinita lutanja čovekova sučeljuju se i tvore igru». To kaže Kostas Akselos u knjizi «Na putu k planetarnom mišljenju»(1964). Ova «igra» unosi u prvi plan paradigmu promene. Promena stavlja sve pred pitanje: istinu, bitak, realnost. Lutanje pretstavlja bît planetarne ere. Igra na čistini jeste sadržaj njezine metafizike. Kao i bitak («Sein ist ohne Grund») i lutanje je bez temelja. – Šta, dakle, peva planetarni pesnik? Ono da nikad u istu reku nećemo ući. On peva lutanje koje je, kako ga on shvaća, pristajanje na tu činjenicu. Lutanje je prisutno u jeziku. On je sam lutanje. «Lógos jest u svom postajanju – uvek lutajući-istinit». Kakve konsekvence prima na sebe planetarni pesnik? – Volju k nemoći! To jest onu mudrost koju propoveda Emil Sioran. «U životu duha javlja se trenutak u kome pisanje, nadajući se nezavisnim načelom, postaje sudbinom. Tada reč, kako u filosofskom promišljanju, tako i u književnom stvaralaštvu, razotkriva i svoju snagu i svoje ništavilo …  Svako uznošenje stila proizilazi iz uverenja da je stvarnost ispraznija od njezina oblikovanja rečju, da je isticanje neke misli valjanije od misli same, valjano podastrt izgovor od uverenja, učen jezički sklop od spontana iskaza. Ono je izraz strasti sofista, sofista književnosti». I dok se Celan trudio, koliko i Rilke, da se poistoveti sa svetom, čudeći se njegovoj zlosti, planetarni pesnik sa svešću da je lógos tek «uvek lutajući-istinit» čuva se da se poistoveti sa svetom, iako, paradoksalno, prvi on, tj. planetarni pesnik, svet pesmuje. On peva sa izvesne distance. Distanca podrazumeva promišljanje. Planetarni pesnik ne odražava pasivno spoljašnju realnost no pokušava da izgradi osećanje za realnost, učestvujući tako u «predstavljanju stvarnosti samoj sebi» (Jean E. Howard). Planetarni pesnik je skeptik i melanholik istovremeno. Njega ne oduševljava sakupljanje fragmentarnog totaliteta otvorenog, višedimenzionalnog sveta, ali stvarnost je takva: otvorena sa apsolutizujućom sklonošću ka avanturi. Darovi globalizacije su jetki i donose sa sobom već ugradjene buduće sukobe. Delanje planetarnog pesnika nužno stoji u znaku ambiguiteta koji bi se mogao iskazati čuvenom Gramšijevom izrekom: «Pesimizam intelekta : optimizam volje». Drugim rečima eru planetarnog u koju je dospeo čovek valja prihvatiti oprezno i kritički, dok, s druge strane, upravo to dato iskušenje valja da bude savladavano naprezanjem volje. Niko ne zna u šta će se pretvoriti, šta će izroditi, institucionalizovana planetarna era u svojoj problematizirajućoj celini. Za razliku od Hajnea koji peva provinciju, planetarni pesnik peva smisao globalnog, tražeći mu, ma koliko to paradoksalno izgledalo, granice. U tom pevanju i traženju granicâ globalnog planetarnog pesnika vodi jedan, sasvim odredjeni ethos. Planetarno i globalno ne bi smelo da podrazumeva «napuštanje samog sebe» niti «samoponištavanje u korist opšteg uvažavanja», «već upotrebu samog sebe da bi se upoznao i priznao drugi». To kaže Gadamer. I njegovu formulaciju smatramo veoma prikladnom u smislu jednog protivstava spram uobičajenog mišljenja koje širenje svetske civilizacije doživljava kao poziv na gubitak identiteta. Činjenice čovekovog životnog iskustva ostaju nadmoćnije spram onoga što bude bilo instucionalizovano. Spoznaja stvarnosti sama će izgradjivati zadatke tako da globalno neće biti jedno obezličeno Sve, nego će nositi pečat ljudskog, civilizacijskog. Problem nivelacije i onoga što će biti nazvano standardizovanim svetskim neće, ma koliko se sada to činilo ciničnim reći, imati smisao nivelacije u današnjem značenju te reči. Nivelacija se i danas u ponekim oblastima ljudskog duha, u tehnici, na primer, doživljava kao prirodno stanje. Rekonstruisanje vezâ, eto šta je prvi zadatak planetarnog pesnika. Takodje, razotkrivanje diferencijacijâ i artikulacija do sada skrivenih, postojećih vezâ. A u cilju pokazivanja onoga što postoji samo po sebi, kao što postoji priroda. To ne podrazumeva lutanje u proizvoljnom, nego konkretno delanje u okviru postojećeg, toga-što-jeste-tu, što se u medjuvremenu, unutar prelaza jedne stvari u drugu, jedne pojave u drugu, etabliralo, postalo nosiocem stvarnosti, ma kako se ona zvala. Planetarni pesnik (o)peva takodje sumnju. Jer, nije sve, u mnogodimenzionalnoj ravni planetarne ere, do kraja artikulisano i neproblematizovano. Život je kretanje. Planetarna era ne podrazumeva kraj civilizacije, niti njen dovršetak posle čega bi se život nastavio u dosadnim obredima ozakonjenog i sistematizovanog. Planetarna epoha, naprotiv, i dalje ima oslonac u neicrpnosti igre sveta «koja dalje igra». «Istina i realnost zgrabljeni su igrom bitka-ničega .., svega-ničega tako kako se ono otkriva i prikriva ljudima koji ga ne mogu pročitati ili mu fiksirati istinu, smisao, temelj, a mogu početi da se otvaraju lutanju», kaže Akselos. Sve, dakle, ostaje kao i pre samo su okviri promenjeni: iz provincijalnog, preko gradnje brojnih drugih svetova u medjuvremenu, došlo se do planetarnog stanja življenja. I u ovoj eri pevaće se činjenice čovekovog životnog iskustva unutar postojećeg realiteta. Posebnost ovoga pevanja čini dijalektika ukidanja provincijalnog, u sebe zatvorenog projekta sveta i otvaranja njegove višedimenzionalne ravni gde se lutajući hod i kôd obznanjuje kao vladajući, životni stil. Tu se ništa ne može imenovati bez ostatka. Sa tom činjenicom mora se navići da se živi. Planetarna era jeste jedna opasna životna dob čovečanstva. I dalje nema opuštanja. Smrt i dalje ostaje saputnicom života, a to znači da promena i nije baš epohalna. Sve i dalje stoji na početku: sve je već-bilo, sve već-jeste-tu, sve-tek-dolazi – tako bi se mogao opisati metafizički smisao epohe koju već živimo i koja tek dolazi i koja je već bila (setimo se problematike Jednog i Celog kod Heraklita ili Parmenida). Jedna dozlaboga nemušta epoha. «Tako, naime» igra lutanje  u čijoj igri svako kretanje, u počinku, počiva» (K. Akselos). Sve ide na to da se prevlada metafizika. Uprkos dugom pokušaju prevladavanja – ona još nije prevladana. Kraj povesti još nije došao. I to takodje peva planetarni čovek. Niti je Bog mrtav, kako reče Niče. I to peva planetarni pesnik. Apsurd nije savladan. Sve ide ka početku, a ipak se udaljava. Izvor se zasipa u trenutku dok se vrši obred dekonstrukcije. Dekonstrukcija je upravo bila to: otkrivanje zasipanjem. Izvor posle Deride nije postao bistriji. Postao je raspršeniji, ako ne mutniji. Planetarni pesnik se pita kako i šta misliti posle Deride. Vratiti se eposi pre Ničea znači sigurno udaljavanje. A, opet, posle Ničea došli su takvi mislioci poput Hajdegera, poput Benjamina, poput Vitgenštajna, poput Deride i – zasejali pustoš. Planetarni pesnik, ono što su mislioci zamutili, ostavivši svet u monotoniji neprevladane metafizike (ili u njenoj kakofoniji, što proishodi na isto), moraće sve to da raspetljava onako kako je Heraklit raspetljavao, ono što je tada tek jedva počinjalo: naivno, a opet umno, pesnički, a opet izvorno mislilački. U tom pogledu pomalo već zaboravljeni Rembo deluje kao prorok. Brojni pesnici dvadesetog veka pokušavali su da mu zatamne slavu: i tugaljivi Rilke, i mutni i izgubljeni Celan, i pubertetlija Trakl, i kočoperni Breton, brojni veliki, ali ne vidoviti poput Apolinera, Bena, Ungaretija, Belog, Mišoa, Himeneza, Albertija, Brehta i mnogi mali pesnici, priznati za velike poput Brodskog, Česlava Miloša, Herberta, Roberta Grejvsa …  Ovi pesnici nisu bili vidoviti. Posle Remboa došli su tek poneki «strahoviti radnici». Planetarna epoha upravo čeka na Nove. Neiscrpna, s gravirajućom fragmentarnošću, izmedju bitka-ničega i svega-ničega, nemušta, kakva je, ona čeka vidovite … kradljivce plamena. Tek će je oni definisati. Pa ni oni, dakako, ne do kraja, niti sa tom neodrživom, a i neosvojivom ambicijom. Njihov posao je posao sakupljanja fragmenata, rekonstruisanje veza, razotkrivanje i artikulacija diferencijâ. Neobično težak zadatak za šta im treba vizija novog (filosofi više nisu vizionari novog), nova upotreba lógosa koja će biti mislilačko-pesnička i pesničko-mislilačka, dakle kao kod Heraklita i Parmenida, cepajući granice. Jer bolje je živeti u svetskoj provinciji, nego u provinciji koja sebe vidi svetom. Jer svetska provincija je put, na žalost, izgleda, nezaobilazan, koji vodi neznanim drugim putevima, dok će palanka uvek pripadati nacion-pesnicima, u srpskom slučaju, malim Njegošima, kakav je, na primer bio Dučić, da ostale ne spominjemo. Čovekov protivnik je sada ne sused, ne Drugi, nego svet u kome smo svi mi. U kome je čovek. Planetarni pesnik moraće tek da izgradi planetarni humanizam. Planetarni humanizam nije nešto što je tek puko «više» od humanizma kao takvog. On je samo ime za ono što je kao povesno došlo i zakucalo na vrata čoveka koji će imati sa njime posao «hrvanja», kao što je ranije taj zadatak imao u bilo kom svom povesnom razdoblju. Jer čovek stanuje u humanizmu, jedino je on čuvar humanizma. Samo su oblici tog humanizma različiti. Planetarni pesnik deluje tako što njegovo pesmovanje do(pušta) da sa njime planetarni humanizam dodje u dodir, kao što je i obrnuti put sam po sebi razumljiv, a u cilju da se kaže šta je to planetarni realitet i šta je to svetskopovesna bit planetarne ere. Ne sumnjamo da će i planetarni pesnik doći do istog saznanja kao i Mislilac. Naime, da je «bezavičajnost postala svetskom sudbinom» (M. Hajdeger). Planetarnost čovekova danas nije nešto više od njegovog dojučerašnjeg načina trajanja i prebivanja na Zemlji, no je nešto što je iskonsko i što traje onoliko dugo koliko postoji čovek. Planetarnoga se čovek nije «domogao» uz pomoć nečega drugoga, nego je oduvek već bivajući u njemu postepeno ispunjavao preostali prostor planetarnog u sebi. Planetarno nije nešto što je trebalo da bude dosegnuto i  stoga kao takvo u nekakvoj istorijskoj ravni imalo da bude dovršeno. Ono je oduvek bilo tu, iako, doduše, stalno u ravni bezavičajnog, što znači nedovršenog. «Svugde kruži čovek, izbačen iz istine bitka, oko sebe sama». (M. Hajdeger). Čovek, naime, i u planetarnoj eri ostaje putnikom na putu u susedstvo bitka. Ono novo u eri koju zovemo planetarnom pokazuje se spram čoveka kao prvi put javno pokazivanje (pokazivanje planetarne situacije) toga da je čovek planetarno biće. Naime, stvoreni su prvi minimalni uslovi da čovek sebe iskusi kao planetarno biće, a ne samo da ima svest o tome. Putovanje u susedstvo bitka ostaje i dalje, u nešto izmenjenim uslovima, zadatkom čovekovog Trajanja. Upravo ti, shodno zakonu  povesti, novonastali uslovi kao i oni uvek prisutni činioci čovekovog planetarnog postojanja jesu i ostaju predmetom pesmovanja planetarnog čoveka. Pesmovanje kome je, s jedne strane cilj da «istina bitka dodje do reči» zajedno sa neophodnošću pesmovanja planetarnog zbivanja kao totaliteta (celine) i fragmenta (dela), a što ima, kako je rečeno, karakter igre sveta, jeste, ima i sadrži smisao  planetarnog pesništva. Pesmovanje, kao i mišljenje, peva odnosno misli «povesnu egzistenciju» (Hajdeger) i, kako kaže Hajdeger, humanitas homo humanusa «sprovodi u područje dolaska spasonosnog»1 («das Denken geleitet .. . die humanitas des homo humanus in den Bereich des Aufgangs des Heilen») Ovo sprovodjenje je takodje na putu i u doba planetarne ere. Istina bitka tu još nije «kod kuće». I dalje ostaje «bitnije od svega … da čovek nadje put u boravak u istinu bitka»2 («Wesentlicher als alle Aufstellung von Regeln ist, daß der Mensch zum Aufenthalt in die Wahrheit des Seins findet»). Zadatak planetarnog pesnika znači ostaje isti kakav je bio i onaj pesnikâ doba koje je prethodilo ovome. Druga je stvar što bludjenje brojnih pesnika nije, i upravo zbog toga, slušalo nalog iskonskiji i prvotniji od svakog drugog naloga pesmovanja. Poslušanje ovoga naloga, ako i neće, samo po sebi, doneti ono spasonosno, biće barem valjano upućivanje, izvesno «pokoravanje» onom najstarijem zakonu vladanja koji štiti. Taj Zakon egzistenciju «okućuje u govoru». Mnogi pesnici u tom smislu, uistinu, nisu «kod kuće», pa im pesmovanje biva tek ljuskom ispraznosti, priglupe ironije spram realiteta, puka, tobože nadrealna, a često posve realna lokalna, provincijalna brbljarija. Njima nije upućen ovaj Manifest. Za njih ne bi važio ni onaj čuveni Remboov poziv koji zapitkuje: «Kad ćemo poći s onu stranu žala i planina, da pozdravimo rodjenje novog rada, novu mudrost, bekstvo tiranâ i demonâ, kraj praznoverja, i da se poklonimo – prvi! – Božiću na zemlji!»
Ali, da dovršimo ovaj poziv ka planetarnom pesništvu.
Planetarni pesnik peva prostor koji je danas veći nego ikoji pre. On peva «oštricu prevodjenja» medju kulturama, po-kazuje prostor «iz-medju» i prvi nosi teret planetarne Kulture. On (o)peva tekst Globa koji je a-topičan i koji je metafora za jedan mimesis otvorenoga. On teži da postane «deoničarem planetarne ere». Planetarni pesnik je pesnik Oca Lógosa a ovaj je sabranost u otvorenom koja govori o Svetu. Pesnici planetarne ere kazuju saznanje toga šta jeste i kazivaju to izvan svih zamislivih granica, pesmujući tako dušu Sveta. Lutanje pretstavlja bît planetarne ere, pa stoga planetarni pesnik peva to lutanje koje je istovremeno i jezik, jezik koji je u svom postajanju «uvek lutajući-istinit». Delanje planetarnog pesnika nužno stoji u znaku ambiguiteta koji bi se mogao iskazati poznatom Gramšijevom izrekom: «Pesimizam intelekta : optimizam volje». Življenje u globalnom ne znači istovremeno da se živi u jednom obezličenom Sve. U tom smislu jedan od prvih zadataka planetarnog pesnika je rekonstruisanje vidljivih vezâ kao i razotkrivanje diferencijacijâ i artikulisanje do sada skrivenih, a postojećih vezâ. Planetarna epoha ima oslonac u neiscrpnosti igre sveta «koja dalje igra». No, i u ovoj eri pevaju se činjenice čovekovog životnog iskustva unutar postojeće stvarnosti. Takodje, i ova epoha imaće potrebu za «vidovitim kradljivcima plamena», onako kako ih Rembo vidi, i sam jedan od prvih planetarnih pesnika. Ako je bezavičajnost činjenica i svetska sudbina i ukoliko planetarni čovek ostaje putnikom na putu u susedstvo bitka, ipak taj čovekov usud gredi ka području «dolaska spasonosnog». I dalje, naime, «ostaje bitnije od svega da čovek nadje put u boravak u istini bitka». Čovek, dakle pesnik, dakle svi mi. I ne samo stoga što je «povest bitka bît povesti» («Die Seinsgeschichte ist das Wesen der Geschichte»3 (M. Hajdeger), nego stoga što je pesmovanju i inače zadatak da peva bitak. (Pesnik, kaže Hajdeger, peva bitak, ali tako što ga niti zna, niti se pita o njemu, niti ga slavi, nego umesto njega imenuje ono Sveto, imenujući time «povesnoodlučujuću oblast» («den geschichtlichen Entscheidungsbereich») unutar svog pesničkog poslanja. Pesmujući bitak, kao i svoj ljudski, humanistički položaj, planetarni pesnik pesmuje Kulturu. Pesmujući Kulturu, on time ne pesmuje «znanje», već ideologiju. Moguće je zamisliti da će se i ova «ideologija» jednoga dana naći na udaru neke nove političke ili književne levice. Ali do tada će planetarni Pesnik proći gotovo čitavom trasom svoje povesti kojom tek što je pošao.
(2006)


1 Martin Heidegger: O humanizmu (Über den Humanismus), V. Klostermann, Frankfurt a/M, 1951. Navedeno prema izdanju iz 1996, str. 359.
2 Martin Heidegger, nav. rad, str. 361
3 Martin Heidegger: Über den Anfang, GA, Bd. 70, Vittorio Klostermann, Frankfurt a/M, 2005, str. 173.

_______________ NAPOMENA:

Izvor: Iz rukopisa KNJIGE PESNIČKIH MANIFESTA. – Ka planetarnoj poeziji. Manifest planetarne poezije, rad je napisan 2006, prvi put je objavljen u “Književne novine” 2008/mart.

Advertisements