Ознаке

Уметност наших дана, коју називају „модернистичком“, залутала је и отишла у разврат. Око тога се и сада слажу сви истински пријатељи уметности, који нису раскинули са здравим, истовремено и духовним и природним укусом. Тога су посебно свесни озбиљни и велики уметници наше епохе. Они знају да далека и прелепа будућност не припада модернизму, тој дегенерисаној лажној уметности коју су створили, уздигли, прославили и раширили неутемељени људи лишени духа, људи који су заборавили Бога. После великих лутања, после тешких мука и лишавања, човек ће се освестити, оздравити и поново ће се окренути правој, органској и дубокој уметности; и тако је лако схватити да већ и сада дубоке и осетљиве натуре предосећају ту будућу уметност, призивају је и предвиђају њен тријумф.

Ко покуша да замисли ту надолазећу уметност мора пре свега да одбаци идеју „нечувеног“, „невиђеног“ новатор-ства, рушилачког преврата, обарајућег „открића“. Сва та јурњава за новотаријама, за невиђеним, за „необичним“ или „вртоглавим“ није ништа друго до манифестација ду-ховне пометње и плод немоћне таштине аутора и снобова у публици, који се досађују и траже „узбуђење“. Будућност ће нам, наравно, донети и нову уметност; али то „ново“ ће изнићи из обновљеног духа и из срца које дубоко осећа, то јест из оних слојева душе који су увек смишљали и доно-сили на свет сва истинска уметничка дела. Аутентична духовна дубина има своје посебне законе који не подлежу су-бјективној самовољи и не могу се заменити никаквим спе-цијалним изумима или измишљеним „конструкцијама“. Нова уметност донеће нам нове духовне садржаје, а не нове бесадржајности или нове испразности и баналности. Она ствара нове облике, а не нова безобличја или нову ра-зузданост и хаос. Она ће себи допустити „много тога“, али ништа што би излазило изван граница духовне нужности, јер ту лежи критеријум дозвољеног, мера допустивог: ве-родостојно и уметничко у уметности је само оно што је нужно.

Надолазећа уметност биће поново укорењена, темељна, органска. То нипошто не подразумева школску ситнича-вост, педантизам, тромост, строг израз лица, досадне поуке, обавезне шаблоне…

Не, то указује на сасвим другу димензију. Овде се нема-ју у виду цензура садржаја и прописане форме, већ ствара-лачки источник, стваралачка замисао и стваралачки акт.

Док се уметност креће здравим стваралачким путевима, нема потребе да се њени садржаји цензуришу – у том кретању она сама над собом, изнутра, спроводи најстрожу и најубедљивију цензуру, драгоцену и уметничку: то је цензура предметне нужности, која касније мора бити проверена и појачана од стране уметничке критике. Што се пак тиче уметничке форме, њу уопште не треба унапред прописивати: она уопште не мора да следи било какве спољне захтеве – ни јавну потражњу на тржишту, ни директне политичке инструкције. Изузетак је могућ само у једном случају: ако се такав захтев подудара са унутарњим гласом уметника, али и тада ће се уметник руководити својим унутарњим гласом а не жељом „наручиоца“. Стога ми имамо пуно основа да од будуће руске уметности очекујемо нове, то јест првобитно-аутентичне духовне садржаје и нове, то јест предметно-оригиналне форме: то ће бити нове представе, изговорене на ,језику“ првобитне аутентично-сти и са снагом први пут рођене форме – у општој бујици насушне духовне хране и благодатне радости…

Та нова уметност родиће се из искушења, невоља и страдања која је претрпео руски народ; и то ће се десити зато што ће се у Русима обновити источници живота, врела стваралаштва, сам начин живота и снага уметничког сазр-цања. Русија иде ка препороду здравог уметничког акта.

Структура уметничког акта је по самој својој суштини слободна и препуштена стваралачкој снази самог уметни-ка. Овде се ништа не сме унапред прописивати; овде нема обавезних рецепата. Али неуморно и посвећено изучавање може овде да установи извесне негативне границе, чије прелажење води дегенерацији уметности.

Дакле, уметнички акт – каква год била његова струк-тура и којом год се уметношћу уметник бавио – не може и не треба да буде усмераван споља; у противном акт се де-генерише. Уметник не треба да прати моду, она не сме да му импонује управо зато што она духовна, првобитна дубина, где живе и одакле излазе у свет уметнички садржаји, не зна ништа о моди. Уметник, било да је портретист или архитекта, не сме од својих наручилаца да преузима ника-кав садржај, осим уколико је наручилац сам изнео истоветно уметничко сазрцање и ушао са уметником у братску размену духовних дарова. Уметник од самог почетка мора да се помири са могућим „неуспехом“ или „крахом“ код публике; он мора бити спреман на то да можда неће наићи на разумевање и бити праведно оцењен, да му његово стваралаштво неће донети радост признања, добит, па чак и да од њега неће моћи да се издржава; и, припремивши се за такав исход, он треба мирно и без страха да иде својим путем. Уметност није производња која се прилагођава спољ-ним приликама, понуди и потражњи; она је служење које се руководи унутарњим захтевима и оријентише по духовним звездама. И уметник који мало зарађује, који је не-схваћен и „одбачен“ од савременика – треба мирно и достојанствено да иде својим путем.

Њему заиста предстоји важно и узвишено служење, које он врши на добробит целог човечанства: јер он је слободни и непоткупљиви гласник који људима показује објективно-значајне и, при томе, за многе скривене духовне садржаје. У томе је његово позвање, којем он посвећује себе, у томе је његова дужност, коју он слободно преузима на себе. И то позвање претпоставља код њега одређене склоности и способности, које он мора да поседује или да стекне. Није сваком дато да сазрцава скривене духовне садржаје, да развија и учвршћује у себи то сазрцање, да се одговорно држи опаженог и да му се строго повинује, да износи замишљено и приказује га у оправданим, нужним и тачнимсликама. А на то се своди оно главно у уметности. Уметност која о томе ништа не зна или можда не жели да зна –није уметност; то је неодговорна игра, несташлук или пак уносни занат, а можда и једно и друго: аутор се богохулно поиграва и на рачун тога се богати (Пикасо). С таквим за-натлијама је тешко борити се; а одстранити их потпуно из живота, можда је чак и немогуће. Но уколико такви поду-хвати почињу да истискују уметност или да је замењују, онда уметност улази у критични период, у епоху декаден-ције: она се удаљава од свог позвања и од своје главне намене.

Прави уметник врши духовно служење. Његов задатак уопште није да забавља и увесељава публику, или да јој угађа. Он је позван да сазрцава „унутарње“, да се удуби у њега, да му служи и да му се повинује, да зарони у њега и ствара из њега, да извештава о њему. Није његов посао да тргује и да се продаје. Он мора на неки начин да у себи самом преклиње „духа земље“. Он мора да проналази онај „простор“ где живе духовни садржаји, да у њега улази и да из њега црпи предметне медитације. Он мора да се стави на располагање Божјем делу, његовој скривеној борби и његовим стваралачким патњама, и да се прикључи тој борби и тим патњама кроз поистовећивање с њима. Што он, при томе, одговорније врши своје служење, то дубље постају његове медитације; што потпуније одстрањује и искључује своју сопствену самовољу, то предметније, исти-нитије и уметничкије бива његово „прорицање“; што је ус-редсређенија и строжија његова унутарња дисциплина, то миришљавији и „слађи“ постаје „мед“ његове уметности.

Али, за то му је неопходна сва унутарња и спољашња слобода, која је уопште доступна човеку. Њему је нужна та слобода како би достојно носио своју усамљену одговор-ност и потпуно остварио оне захтеве које пред њега поста-вља уметничко стваралаштво. Никаква цензура не може допрети до извора његовог стваралаштва. И само конгени-јални критичар може да му каже да ли је он успео да изађе на крај са својом одговорношћу. Да би решио тај задатак уметник мора да буде слободан и да у својој „лабораторији“ чува своју слободу – у сазрцању, суђењу, избору, обликовању; према томе, и кад су у питању линије, боје, звуци и тоналитети, речи и гестови претварајући их у живе и садржајне симболе главне идеје… Он мора бити субје-ктивно слободан, да би схватио и изразио објективну нужност; јер у уметности постоји особена, изнутра схватљива објективна нужност на коју се и своди суштина ствари.

Ова особена нужност представља критеријум сваке пра-ве уметности. Уколико је уметник дубински схвати и це-ловито изрази, његово дело ће добити ону изузетну „убедљивост“, ону зрелу завршеност, ону моћ да пружа људима задовољство и срећу, по чему се и препознаје савршена уметност.

Сваки прави уметник носи у себи унутарњи осећај или чак свесно уверење да му у процесу стварања није све до-звољено, да много тога он просто „не сме“, да избор теме, одабир „материјала“ и његово обликовање нису препуште-ни његовој самовољи или његовој таштини; да он на све и за све мора да има духовно право и предметни основ. Тако је једном Пушкин, негодујући због неукусне и наказне „поправке“ цензора у његовом стиху, узвикнуо: тако ,ја нисам овлашћен да кажем, не треба да кажем, не смем да кажем!“19 Уметнику је за све неопходно уметничко пуно-моћје; он одговара за све што је створио, иако неретко, кад нешто одбацује, он не може да образложи речима зашто то чини, а кад нешто одобрава, уме једино да инсистира на верности, предметности и неопходности изабраног… Али ствар није у вербалним доказима, већ у категоричким „ис-казима“ унутарњег уметничког искустеа.

То тражење уметничке нужности и духовног права у стваралаштву чини основу праве уметности. Оно, наравно, веома отежава посао, али га зато подиже на прави ниво. Тиме као да се елиминишу безбројне могућности прили-ком избора: оне саме отпадају пошто показују своју неоснованост и неубедљивост. Наивном новајлији, који не зна ништа о одговорности, може се, истина, учинити да он „све може“ и да „све сме“: „њему се допада“ – „значи добро је“; он узима за озбиљно сваки свој изум: он уобра-жава да је свака субјективна „фикс-идеја“ плод уметничког надахнућа и да је све оно што њему пружа задовољство -„изванредно“. Али прави уметник зна да су му неопходни предметни основ и уметничко право; да се треба повиновати уметничкој савести. Он зна да „сме“ да афирмише само оно што је веродостојно и нужно; он зна да уколико нема осећај „да сме“, да то онда значи да „не сме“. Стога је његово слободно стваралаштво спутано: оно се састоји у томе да он, сазрцавајући и испитујући, тражи ту уметничку спутаност, ту духовну нужност. Он постаје уверен и миран тек када његов осећај – „баш тако ја смем“, јача и преобраћа се у осећај: „управо тако ја морам н другачије не смем“… Ствар није у томе да „можеш“ да повучеш ту линију, нанесеш ту боју, уведеш ту модулацију, употрсбиш тај израз, већ у томе да је ,једино то и нужно“, да је „уп-раво то и недостајало“ и да „без тога није могло да прође“, јер је управо то одговарајуће и тачно. Уметничка идеја захтева управо то, и њен захтев мора бити испуњен. Умет-ник не сме другачије; стога он и не жели другачије; стога он другачије и не може. Тада се он осећа сигурно, тада на њега силази спокој. Јер он није стварао по свом личном нахођењу већ се повиновао унутарњој нужности која је пред њега износила своје захтеве и којој се он с радошћу повиновао.

Удубљујући се у своје „теме“ и „представе“, сваки оз-биљан уметник настоји да у свом унутарњем свету улови ту предметну нужност, да се поводи за њом и да је поштује. Свака линија коју он повуче остаје за њега „проблема-тична“, остаје „само могућност и ништа више од тога“ и то све дотле док не почне да је осећа као нешто што „строго одговара“, што је „тачно“, „органски-живо“, „чврсто-урастајуће“. „Одговара“ – чему! „Тачно“ изражава – какав предмет? „Чврсто ураста“ – у какав „живи организам“? Можда ће њему бити тешко да одговори на сва ова питања, али вербалне одговоре на њих од њега не треба ни тражити. Важно је да му унутарње искуство недвосмислено и поуздано говори да је увидео „нужно“ и ,једино тачно“  и  да линија коју је повукао одговара неком важном и одлу-чујућем, макар и скривеном садржају; то значи да је она „веродостојна“, „основана“, да се одликује тајанственом, али савршено очигледном „тачношћу“ (омиљени Пушкинов израз)… Тада је оно што је нађено слично камену који чврсто стоји у мочвари, на који можеш да станеш и да се ослониш, како би напипао и нашао даљи пут.

Тај „осећај“ органске нужности у уметничком ствара-лаштву нипошто није ни привид ни самообмана; напротив, он има изванредан, пресудан значај. Када човек ради, на пример, на дешифровању неразумљивог текста, он мора да има посла с претпоставкама и непоузданим досеткама све дотле док не осети да је закорачио у бујицу живог, повеза-ног, јединственог смисла; тада се код њега јавља уверење да он не измишља ништа своје, субјективно, већ да пра-вилно наслућује оно што је објективно скривено у криптограму који анализира. Слично томе, истински уметник настоји да наслути скривени садржај уметничке замисли, да га изрази – на одговарајући начин, тачно, „адекватно“ -сликама, и „изложи“ речима, звуцима, бојама, гестовима или каменом. При томе он у себи носи поуздан и аутенти-чан осећај да, стварајући, ништа не измишља, већ као да репродукује нешто што аутентично постоји, или, пак, да је сва његова проналазачка способност усмерена на веро-достојно одражавање „предмета“. И када он, завршивши своје дело, то дело показује или излаже, код њега се поне-кад јавља нејасно осећање да нека „места“, или „линије“, или ,језички обрти“, или „површине“, „боје“, „модулаци-је“ његовог дела нису сасвим завршене, да нису довољно засноване, да нису потпуно „предметне“ или да нису дово-љно тачне. Тада он почиње пажљиво да слуша критичаре и одмах увиђа ко од њих говори из предметног сазрцања, на-слутивши уметничку нужност у његовом делу, а ко је од њих, насупрот томе, залутао у површностима снобизма, у конвенционалностима апстрактне форме, у аутистичким изумима и стога у својим наклапањима пролази мимо оног главног. Он уме са захвалношћу да цени скромна, истраживачка запажања истинских критичара; он се осећа схва ћеним, поласканим; њему та запажања служе да провери себе и он се неретко „слаже“ с њима; критичар се показује као његов поштовалац, пријатељ и помоћник… А према са-мозадовољном наклапању рецензената који промашују циљ, он се односи са омаловажавањем, премда врло добро зна да управо то брбљање често утиче на публику и управ-ља њиховим мишљењем. Баш ово последње имао је у виду Л. Н. Толстој када је једном у шали рекао: „критика – то ти је кад глуп човек пише о паметном“…

У сваком уметничком делу треба разликовати нешто тројако, нешто као три слоја, при чему ти слојеви нису распоређени један над другим, већ се откривају један за другим: од површине у дубину. Ово би се могло изразити и на другачији начин: постоји централно, главно „језгро“, које као да је обавијено двема „корама“, тако да „језгро“ прожима обе опне својим зрацима и унутарња кора може бити регистрована само посредством спољне. Али овај опис само упућује, само наговештава уметничку истину.

Спољни слој уметности („прва кора“) могао би се озна-чити као „естетска материја“: то су речи и фразе у књижевности; линије и боје у сликарству; звуци у музици; камен, дрво, метал у вајарству и архитектури; тело плеса-ча, његово одело и декорација у балету. Тај чулно опажљи-ви материјал уметности има своје властите законе. Такви су, на пример: фонетска, граматичка, стилистичка и орто-графска правила у књижевности; физички, математички и акустички закони у музици; природна својства камена, дрвета и метала у вајарству и архитектури; физиолошки, ана-томски, психолошки и духовни закони, који господаре људским телом – у плесу. Та правила и закони морају бити испоштовани како би уметничко дело уметнички успело. Фонетска накарадност, граматички хаос, стилистичка немоћ и несувислост могу да упропасте песму. Нечисти, фалш звуци, неодговарајући, монотони акорди с паралел-ним прелазима могу да покваре свако музичко дело. Неприродни, извештачени, тешки, акробатски-усиљени, неизражајно-мртви покрети у плесу могу да га учине неприро-дним и уметнички неподношљивим…

Али ти неопходни, елементарни, основни закони чулне материје нису ни највиши ни последњи закони уметности. Постоје други, важнији и пресуднији закони – и из њих може произаћи „примена“ за ниже законе: они могу ауто-ритативно да захтевају алитерације или одсуство стила и неповезаност; храпаве или монотоне звуке у оркестру; не-укусне комбинације боја или „обрнуту перспективу“ у сли-карству, накарадне, усиљене покрете у плесу… Тако, Римски-Корсаков, велики и непогрешиви познавалац хармоније, пише Мусоргском поводом његове „Ноћи на Голом брду“ следеће: „Слављење Сатане неизоставно мора бити врло одвратно и стога су свакојаке хармонијске и мелодијске нечистоће допуштене и умесне“ (видети: Мусоргски: „Писма и документи“, стр. 454). Унисон се с правом сматра најдосаднијим обликом музичког звучања; али Боро-дин, приказујући азијатски примитив татарског ига, развија ову тему, користећи моћни, рушилачки унисон (први део знамените Друге симфоније)… Исто је и у другим видовима уметности: закони естетске материје потчињавају се гла-вној идеји. Пушкин, тај генијални мајстор лакокрилог стиха, зна, кад је потребно, да напише и следеће ретке: „Бубњава, крици, шкргут – Грување топова, топот, рзање, јаук“…20 Или: „Ћутке управљаше тешким чуном“…21

Опажљива материја уметности уопште није оно најваж-није у уметности; она није нешто само себи довољно и њу не треба тумачити као „самостално“ тело уметности. На-против: она је нешто секундарно, помоћно, она мора да се покорава вишем смислу дела. Естетска материја је „носилац“, „оруђе“ или „знак“ оног уметничког садржаја који мора бити „исказан“ или „показан“. Тај носилац мора бити на висини изражаваног садржаја, он мора да му одговара. Оруђе мора да буде послушно. Знак мора да буде изражајан и садржајан. Власт над њим има естетски садржај (то јест уметничка слика и уметнички предмет који кроз њу говори). Оно главно што уметник „казује“ (или „показује“, или „означава“) – влада над естетском материјом аутори-тативно бирајући речи, боје, звуке, површине, гестове и масе ствари. И у „материји“ је само оно уметничкиве родостојно што је захтевано од оног „Најважнијег што се има рећи“.

Стога у уметничком делу естетска материја мора да проистиче из садржаја, и да у њему има своје оправдање и основ. Уметничко је само оно што је садржајно-нужно. Овде је савршено само оно што је изражајно, што је у својој изражајности тачно, што је у својој тачности про-зрачно и што је стога нужно; што ће уштедети снагу, вре-ме и пажњу и поуздано водити до главне идеје датог дела. Сва естетска материја мора да стоји на располагању оном „Најважнијем што се има рећи“ испољавајући при томе огромну покорност, спремност и прилагодљивост; она мора пажљиво да се прилагођава и преобликује не одричући се својих сопствених закона, али проналазећи у њима нове, можда дотад невиђене форме.

Други „слој“ (друга „кора“) је естетски лик који се показује и перципира. То је онај „лик“ или „обличје“ које је замислио уметник; он тражи себи материју како би се у њој оваплотио и како би „зрачио“ из ње и кроз њу. Естет-ски лик може имати опипљиву природу: таква су обличја материјалних ствари – лептир, цвет, дрво, кућа, крајолик; али он може имати и неопипљиву природу попут душев-ног расположења, на пример, Григова „Меланхолија“, или људски карактер, на пример, „кнез Мишкин“ код Достојевског, или духовна борба између људи, на пример, Брут и Цезар код Шекспира. А у музици је „лик“ музичка тема у свој њеној индивидуалности, променљивости и судбини, у њеном општењу са другим темама датог дела.

Сви ти естетски ликови имају своје особене законитости: сваки лик мора се показати као нешто оригинално-објективно, веродостојно, сазрцатељно-убедљиво, индивидуално-изнутра-јединствено, само себи верно, завршено, органски повезано с другим ликовима итд. Расплинути, нејасно представљени, неоригинални, лоше ракурсовани, неприродни, неверодостојни, у перцепцији неубедљиви, нецеловити ликови – карактеристични су за лошу умет-ност; незреле и непромишљене, неискристализоване, недовољно индивидуализоване, нејасне људске карактере, који се приказуЈу у психолошки неприродним животним ситуацијама, који изговарају извештачене, афектиране речени-це и чине духовно неосноване, неприродне поступке -стварају лоши уметници, и они спадају у ружну, неуметничку уметност. Све је то уметнички лажно, неприхватљиво; све то разочарава, умара и доживљава потпуни крах.

Али законитости другог „слоја“ такође нису самостал-не, нису саме себи довољне; оне нису највиша инстанца У сваком уметничком делу комплетна структура ликова пот-чињена је највишем и најважнијем „слоју“ – главној идеји дела, оном средишту уметничког остварења, уметничком предмету, и представља његово верно и неопходно оруђе.

Читава ствар је управо у том трећем, најдубљем „сло-ју“, у оном „најглавнијем-најважнијем“ што чини ,језгро“ или „клицу“ дела; ради његовог уметничког „артикулиса-ња“, ради његовог „прикривеног откривања“ све се и зачи-ње, промишља и ствара. Сви естетски ликови морају да из-расту из њега, развијајући његов садржај, повинујући се његовом ритму, изражавајући његову идеју и вољу. „Слој“ естетских ликова мора јасно, тачно и економично да изражава уметнички предмет дела; он мора да служи предмету као верна и прозрачна средина, како би предмет сијао и био приман кроз њу са очигледношћу, скривајући се иза њега и откривајући се кроз њега. Стога сви ликови датог дела-романа, драме, слике, сонате, симфоније, скулптуре, балета – морају стајати на располагању уметничком пред-мету, морају му се подредити и морају показивати највећу могућу спремност, предусретљивост, прилагодљивост и изражајност.

То право ,језгро“ дела, тај његов најбитнији и најдубљи центар на који се све своди, ради којег се све чини и ствара и без којег се све распада – основна је концепција уметни-ка, његова скривена „замисао“, која је покренула његово стваралаштво. Управо та предметна „замисао“, коју не производи ни мисао, ни произвољно хтење, већ је зачета у сфери оне несвесне духовности, која је својствена свакоме од нас – управо она за себе проналази неопходне ликове и веродостојну чулну материју. Она је онај „духовни цвет“, који је уметник запазио на просторима духа; тај цвет га Је очарао и он га је понео са собом како би за њега одабрао прикладно уметничко рухо и како би га у таквом виду по-казао другим људима. Тај духовни цвет могао би се озна-чити као „идеја“, али уз услов да се тој идеји не приписује никаква рационална форма: јер се та „идеја“ поима ирацио-налним сазрцањем срца које не треба мешати са обичним мишљењем; то јесте, ако хоћете, „мисао“, али у смислу духовне медитације; то јесте „сазрцање“, али сазрцање које се не реализује чулним снагама душе већ срцем, чији зрак погађа, плени и „узима са собом“.

Тај „духовни цвет“ није субјективна измишљотина или чисто лична химера уметника. Он је реалност, духовна су-штина. Он би се могао означити као духовни „ пралик “ или као жив начин постојања, као класично, сваком човеку доступно животно стање. Ово животно стање уметник доживљава, сазрцава и оно постаје његов предмет. Он га налази у Богу, у човеку или у природи ствари. Постоје та-ква првобитна стања која он налази само у Богу – на при-мер, „савршенство“, „несатворивост“, „вечност“, „благо-дат“, „неисцрпна милост“; или у Богу и у човеку: „љубав“, „праштање“, „доброта“, „бесмртност“; или само у човеку, на пример: „грех“, „савест“, „молитва“, „борба са страсти-ма“, „искушење“, „мржња“, „простота“, „завист“, „зло-чин“, „кајање“; или – у Богу, у човеку и у природи, на при-мер, „светлост“, „мир“, „стваралаштво“, „страдање“; или -само у природи и у човеку, на пример, „сан“, „жеђ“, „вењење“, „цветање“, „прецветавање“, „наслада“… Уметнику се све то може откривати или статички, или динамички, или врло једноставно, или врло сложено, или појединачно, или масовно, или као наговештај, или као бура. Шта ће од тих „праликова“ или „првобитних стања“ уметник да опази, шта ће га очарати, шта ће изабрати – у томе он има слободу. Али сваки такав „предмет“ он мора аутентично да доживи, да буде „очаран њиме“, да прође кроз неку врсту „опседнутости“ њиме како би веродостојно почео да гово-ри из њега и да га уметнички приказује. На такво духовно искуство он нипошто нема „монопол“; оно је доступно сваком човеку способном за духовно сазрцавање: сваком наивном грађанину, а поготово позваном уметничком кри-тичару који мора бити у стању да свако уметничко дело перципира у целини, са свим његовим неопходним „слоје-вима“ и деловима.

Сагласно томе, свако уметничко дело као да хоће да каже човеку: „пусти ме у дух твоје душе, доживи ме целови-то, дај ми да се одржим у твојем унутарњем „простору“, у твојем животном ткиву; ја ћу ти подарити срећу а можда и муку; пружићу ти продубљивање и озарење, разумевање и очишћење, прозрење и мудрост“… Или: „узми ме са собом, ја ти доносим мудрост и просветљење“… Или: „овде те очекује нова духовна медитација, приказана у ликовима, прими је и понеси је у живот“… Човек који стварно прими такво уметничко дело и промедитира у њему скривену медитацију, приближиће се кроз његову „материју“ и кроз његове „ликове“ у њему скривеном, „духовном цвету“.

То је смисао праве уметности; у томе је њена суштина и мисија: она је позвана да људима пружа истинску духовну арому. Уметник није позван да „поучава“ и „проповеда“; он не сме да буде тенденциозан нити сме људима да на-меће било какву доктрину. Он је позван да сам цвета међу цветовима духа, природно, нехотично (desinvolto), органски и с неком тајанственом, лаком, победоносном одлучношћу; да цвета и дарује људима аутентичну, чудесну и очишћујућу арому својих духовних цветова.

Тако се проналази критеријум уметничке вредности: тако се препознаје савршено уметничко дело. Ако бисмо хтели да тај критеријум изразимо у виду захтева, онда би-смо морали рећи:

„Уметниче! Буди веран законима естетске материје. Те законе мораш да знаш и схватиш, а материјом мораш у потпуности да владаш. Само ћеш тада моћи тачно и савр-шено да прилагодиш материју твога дела захтевима есте-тског лика и уметничког предмета.

Буди исто тако веран и законима естетске форме. Ти мораш исправно схватити својеврсност тих „бића“ и у пот-пуности њоме овладати. Само ћеш тада моћи да оформиш читав сплет оних ликова које ти сазрцаваш и приказујеш -у строгом и изражајном складу с твојом основном замисли, с твојом предметном медитацијом, с њеним духовним цве-том…

А да би осетио основну замисао, да би докучио уметни-чки предмет, мораш да се предаш сазрцању срца и да из свог сазрцавајућег срца питаш Бога, свет и човека о тајна-ма њиховог бића. Зарони у ту духовну дубину, као у нека-кво море, и врати се из ње с бисером. Изгуби се у блаженим пространствима духовног искуства и донеси отуда најбољи цвет. И сачувај у свом стваралаштву верност том бисеру или том цвету. Само у том случају ћеш сазнати како и од чега живи уметник „обузет предметом“; тек тада ћеш бити у стању да створиш ликове адекватне предмету и одговарајућу естетску материју: дај нужно и само нужно! само предметно укорењено! и ништа сувишно, ништа прекомерно! само оно, кроз чега светли и сија сам пралик предмета!

Ето, то је правило, то је критеријум уметнички савр-шене уметности. И у будућности ће руски народ, пробуђен и прочишћен невиђеним патњама које су му биле послате, поново ступити на тај велики, класични пут својих вели-ких уметника и почеће поново да ствара нову и прелепу уметност.

( превео с руског: Радослав Божић)

(Извор: Иван Иљин: Пут ка очигледности. – Логос, Београд, 2012. – стр.: 76-89)

Advertisements