Ознаке
ЂАВОЛОВА РАДИОНИЦА
БОЖЈА РАДИОНИЦА
Последњи сусрет са Ђоком Ђокићем
Небо над Београдом 31. марта 2013, ушће, кеј
Последњих неколико ноћи легао сам раније, пре дванаест.
Сањао сам мутне снове. Пре једно три ноћи, око два, звони телефон,
крај мог кревета. Будим се – мислим служба буђења, али, сетих се, ја
нисам поручио буђење! Чекам да се огласи онај који је позвао, али он
брзо прекида везу. Можда је неко погрешио? Легнем, али не могу да
заспим. Тако су ми телефонирали пре неколико година, кад сам престао
да виђам Јаребицу. Заспим, ипак. И заборавим.
Следеће ноћи, звони телефон, опет, али око три. Опет исто.
Питам укућане ујутру да ли је неко од њих наручио буђење; не.
Треће ноћи, звони телефон, око четири. Чекам да се огласи
онај који је позвао… Ништа.
Схватим нему поруку оних који ме буде. Буде ме из ђаволове
радионице. Она је тамо, наравно, где нема вере у Господа Христа, ни
препорода у Господу Христу. Она меље у души у којој има доста места
за грех.Пребирам ко би то могао бити конкретно. Јаребичини
пријатељи? Неки од њених швалера? Или неки од оних људи које сам
повредио нехотице? Скувам кафу, у рану зору, јер са спавањем је било
готово за ту ноћ. И пушећи до зоре, проанализирам стотинак људи које
познајем, виђам, са којима разговарам.Ставим на тапет и све своје
пријатеље, чак и родбину. И пријатеље мојих пријатеља.Ко је међу
њима свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом
снагом својом ушао у Христову истину, и оградио себе њоме, и утврдио
себе у њој, и постао једно са душом и вољом његовом?Међу онима које
сам познавао и виђао, ни један није био такав. Дакле, многи су били
сумњиви.Многи су били лични, нису савладали своје лично зло.
Доста их је тежило да уђе у Божју радионицу, да постну
војници живота, али…
Не знам ни једног, међу познаницима, који је постао једно са
Господом Христом као лоза са чокотом. Као што лоза не може род
родити, ако не буде на чокоту, тако и човек, ако не буде у Христу.
Чинио сам добра онима које сам познавао, и онима у које сам
веровао. Нису умели да узврате, али ја то нисам ни очекивао. Навикао
сам на неузвраћање. Неки писци су ми доносили своје рукописе,
дорађивао сам им, сугерирао, исправљао; били су мањи од маковог
зрна, док сам побољшавао њихове рукописе. А кад би им књиге
изашле, редовно су ме избегавали, понекад и отворено. То нисам
разумевао неко време. Али, то је очекивано. Како може неки песник
род родити ако није постао једно са Гоподом Христом као лоза са
чокотом?
Споро сам препознавао такве типове, јер сам их ретко виђао.
Недовољно сам их познавао. А онда сам почео да учим и да их
препознајем. Највише их је међу амбициознима. Пред светом се курче
и изигравају анђеле и војнике живота, а тамо где су далеко од света
воде сасвим друкчији живот. Заклињу се у хуманизам, бране
хуманизам, рођени су патриоте, и тешко их је препознати на
основу онога што говоре, или пишу. Душа им је венула, постепено,
сушила се и осушила, мисли јој се скраћују, осећања спарушују,
жеље се огреховљују, и она све мање тражи што је Божје, све мање
хоће оно што је добро и истинито, праведно, непролазно, вечно, док
најзад не омрзне све оно што припада Богу. Треба подупрети само
оне чија душа расте, а расте само онда к Богу и свему бесмртном и
вечном, када се вером накалеми на дрво живота, Господа Исуса
Христа.Али ко је од људи, па и од писаца, нарочито оних
амбициознијих, учинио то, накалемио се на дрво живота? За кога је од
њих, које познајем, постало сасвим природно да се клоне греха и
порока, а да се приљубљују свему вечном и боговечном, свему божански
истинитом, праведном и добром?…
Прве суботе одем на бувљак, да купим неке ствари. Нагледао
сам се свакојаких старудија, највише има старудија, и оне имају своју
цену. Купио сам један стари часовник, пола килограма ексера, један
половни грамофон…Чуо сам и добар виц о томе: зашто је у овој
земљи млеко јефтиније од киселе воде?На трамвајској станици море
народа.Рачунам, боље да идем пешке до прве станице испред бувље
пијаце, јер онда има неке шансе да уђем. Магла, нека кишица. Кренем
полако некако замишљен, возила јуре; не обраћам пажњу.
Нисам ни приметио кад се зауставио неки комби; гледам своја
посла. – Другар, тренутак! – ослови ме непознати човек, и док сам се
окретао, зграбише ме њих неколико, очигледно вештих у овом послу.
Натукоше ми неку чарапу на главу и унеше ме у комби; истог тренутка
комби крену. Унутра је био мрак; незнанци нису били нежни. – Дај ту
врећу! – чуо сам. Двојица су ме држала док ми је трећи навлачио врећу
преко главе, врећу велику као сламарица, али ипак мању од сламарице.
Кад ме угураше у врећу, један повика: – Канап! – Кад су завезали
врећу, поведоше ме до седишта, али ме изненада један шутну из све
снаге да се сруших на под комбија И поче да се церека.Комби је просто
летео, вожња је потрајала, не више од десетак минута.Нисам имао
времена ни да вичем, а и да сам покушао, вероватно бих добио цокулу
по носу.Свашта ми је падало на памет за тих десетак минута, и изјава
премијера Ђинђића, коју сам пре неколико дана прочитао у
Новостима: МАФИЈА ИМА СВОЈУ ВОЈСКУ, ПРИВАТНУ. Технику
и мрежу за прислушкивање моћнију од полицијске! Али, шта сам ја скривио
мафији? Никада у животу нисам видео ни омирисао дрогу.Нити сам
познавао кога мафијаша? Да није посреди нека забуна, замена?
Много трагике има у Србији овој и оваквој. Трагично је овде
бити човек, трагичније него комарац, мува, паук, пас скитница, или
мачак. Чим се неко овде роди, од првог момента постаје кандидат за
смрт; и не само то, него чим се роди – већ је осуђен на смрт. Дошли
смо из утробе, која је рођена сестра гроба, и чим смо изашли из ње, већ
смо ступили на пут који води у гроб. Рођењем смо донели свога
најљућег и највећег непријатеља, смрт. Родили смо се смртни и први
поклон који смо добили као новорођенче је – смрт. И у најздравијем
телу има нешто што је јаче и трајније од самог здравља – смрт. Ма
којим путем ишао по овом земаљском острву смрти, човек најзад стиже
у гроб. На дугом и трагичном путу кроз историју, не само историју
последњих година, у Србији се толико наслагало и нагомилало смрти,
да је смрт постала најважнија категорија, у којој се креће и врти
сав живот људски, у којој он настаје, опстаје па можда и престаје.
Апсурд и трагедија су у овом свету изградили навику и убеђење да је
смрт неопходна; оно је постало догма сваке историјске епохе, па и епохе
хокус – покуса.Ту немилу догму предавао је у наследство отац сину,
човек човеку, поколење поколењу, комунисти неокомунистима,
једноумци заговорницима вишестарначке демократије.
Ето докле је догурао толико хваљени прогрес и хуманизам,
омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да без престанка
меље непрегледне поворке људи.
Хиљаде помисли ми је промицало кроз главу; могао бих
написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у xаку, свезан
у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?
Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних
места. А зашто?Шта сам тим људима учинио – нажао? Не познајем
их; нисам их дакле ни теоријски могао повредити, увредити.Не воде они
мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу
самог Доктора Смрти? Да, о њему сам често размишљао, критиковао
га, у себи, за себе.И тад ми је постало јасно, нешто, што се тиче самог
проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке
философије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим,
читајући је у контексту са смрћу. Ја сам то чинио, али невешто.
Доктор Смрт, фаустовско копиле, дочепао ме се, коначно. Он
је практичар научник уверен да је одговор на страшни проблем
смрти, неопходност. Ако је заиста тако, људски живот нема никаквог
смисла и прави прогрес је немогућ.
Комби се коначно зауставио; нисам могао ништа да видим кроз
врећу; изнели су ме двојица. И брзо су почели да одвезују врећу. То је
био неки подрум, лавиринт, налик на боксове пакла. Кад су ме извукли
из вреће и шчепали за врат, нисам могао да им видим лица. Имали су
чарапе на главама и прорезе за очи, уста и нос. Повели су ме према
неком каналу, пуном водурине; ја сам се наравно опирао, бранио; али
они су били много јачи и изгледа веома припремљени за ову врсту
егзекуције…
Гурнули су ме у једном тренутку и ја сам јаукнувши љоснуо у
неку смрадну водурину. Мрак је био потпун, вода гадна и ледена.
Потонуо сам и изронио… А неколико метара изнад мене, чуо сам,
гласове. – Господине пуковниче, готово је! – Јесте ли сигурни? – чуо
сам. Млаз рефлектора је обасјао оловну површину смрадне баре на којој
сам пливао као жаба…
– Која је разлика између млека и киселе воде, момци?
Није било одговора.
– Добро, а знате ли зашто је овде млеко јефтиније од киселе
воде?
Довикнуо сам одоздо: – Лакше је помусти козу, него Књаза Милоша!
Тај виц сам случајно чуо пре пола сата на бувљаку.
И господин пуковник се грохотом насмејао.
– Спашавајте га, није то онај кога тражимо!
Знате ко је био Господин пуковник?
Наравно да не знате. Мој стари познаник Ђока Ђокић!
– Одвезите човека до краја у коме станује… А ти, пази
убудуће, шта радиш, с ким се дружиш… И пиши, брате, оштрије од
Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш…
_____________ Белешка писца уз ово издање
Дела ове тетралогије – Дневник Са Сенковића, Месечева свадба, Туга голема и Доктор Смрт – писана су и објављивана у дужем временском распону, од 1980. – 2003. Последња књига је објављена под псеудонимом 2003. године. Та четири дела су повезана много чиме, и чине једну посебну целину. Писац је прелиминарно објављене верзије пажљиво прегледао, понешто исправио, и предаје их читаоцима, у овом издању, као коначне. Убудуће, дакле, ова тетралогија ће се штампати у две или у једној књизи, овако, како је припремљена сада.
У Београду, 14. октобра 2006.
Архив У ОСНИВАЊУ 