Ознаке

(….)

Куда је загледан Бела Тукадруз, крајем јуна 2013? У ишчекивање отрежњења нашег света... па и српских писаца? - Снимак Иван Лукић. 28. 06. 2013. (Звижд)

Куда је загледан Бела Тукадруз, крајем јуна 2013? У ишчекивање отрежњења нашег света… па и српских писаца? – Снимак Иван Лукић. 28. 06. 2013. (Звижд)

Ево како је, дакле, братска помоћ сустизала и са Запада, све до оног Милосрдног анђела 1999, када је такво усрећи-тељство са исте стране пристигло у виду отрова, бомби касетних и сулудих убијања невинога становништва, како би се и српство, као остали милет на земљи. заувек примири-ло и привело ка привољењу царства земаљскога. Можда би требало поменути и то, да је на исти начин срицана „братска помоћ“, нуђена, тада, и министру у Србији, Јовану Ристићу, („да се та слава приљуби влади и именом славнога нашега пријатеља Ристића“) али ту није било реаговања. Ристић и Србија не бејаху, тада, у сиромаштву.

* * *

Модерна ће мисао, и уз помало насилни и стални успон, па и терор, технологије – можда и схватити да у уметности, у песништву пре свега — не може бити немости! Оно што проналази у случају Паула Целана — Гадамер. а о чему је мислио и Жак Дерида на свој начин. Постоји отпор, постоји крик, или и оно што је наговештавао врло јасно и Пушкин — извесна света туга препознатљива у писању као стваралачком чину. То је и Толстојева Енергија заблуде, Онај Час код Фјодора Михаиловича, или Знаци друкчији и вишега или де-мијански код Хермана Хесеа, или она Чиста Прерастања код Хелдерлина и Рилкеа, или код Пастернака да песма, стих, пробуђење, не могу имати унапред задату форму – него су унутрашњи постицај, сам собом, и избијајући, изливајући се, сведочећи, у тој побуни и исклизнућу, дакле, стварају и изабирају облик. То је и та Необичност а коју је Гете покушавао да преслика у Љупкост, као и Томас Ман, избегавајући да свет тавнине или демонски учинак, по старинским и религијским обрацима, прихвате као застрањеност…

Исклизнућа, која фасцинирају и узбуђују, али никако нису само деконструкција него путеви ка форми, зачетак дела. У слободном се лутању находе недаровити, док се код даровитих дешава оно што је исписивао и Пастернак: не пишем ја стихове него они мене, и сам животни ток, и кривудајућом линијом, води их на пут, у дело.

ПОБУНЕ УМА И АВЕТЛУЦИ

О чему би требало говорити а када је у питању овај проблем у Србаља, свих заједно: колективно несвесно, компензације при том, тавна огледала у тим одсликавањима, а особито сенке инфериорне личности, по Јунгу, у којима се, и с којима, исказује и у данашњим временима. таква национал-на обележеност. То је и она тема за коју овај народ није имао времена нити да је тумачи а још мање — како би се ослобађао (токове духовнога развоја) њене кобности и затављености. Којом се, и у којој чак, и у новом миленијуму, изазивају и производе разнолике друштвене, духовне и остале надкомпензације, а као и врста прикривања заосталости у односу на развијени свет.

Сви психички токови у свести могу се и узрочно објашњавати — иако се оно стваралачко, које има корење у несагледивости несвесног (Јунг) вечно и опире људскоме сазнању. Па ипак: оно се не показује само у својој појави и, не би се могло рећи да је тачно то: како се оно може наслућивати али никада и препознавати или учинити опипљивим, како мисли Јунг. Јер је јасност тога препознавања такође и чињеница којом се свесност таквога чина и представља као реалност. Значи, и траје и јесте свест онога чиме опстаје!

Шта јесте стварност и у такозваном имагинарном царству: баш то што се развојем и снагом личности, баш од оне моћи прожимања искуства и уобразиље, како вели и Јунг, од енергије којом се ствара дело, од саме страсти у којој се идеја и зачне, и проживи, „и изађе на пут“, исказује и означава појавност, лик и опредељивање саме визије, као и њено утемељивање и само обележје којим се и завршава трагање за уточиштем. Оно ранохришћанско опредељење и сазнање накнадно, од Климента Александријског назначено – „Ко сам себе познаје – познаје и Бога“ – препознаје се и као готово „Преношење“ уобразиље кроз искуство и у дејствовању стваралачкога чина, преточено у облик и дело. Оно што јесте и уточиште бар у тренутку самога доживљаја.

За таквим уточиштем трагала је и српска односно данас и црногорска духовност током минулих векова. Вечито у ве ликом закашњењу за развијеним свестима давно конституи-саних народа. Зато и данас толико заблуђивања, тмушности и ћорсокака у којима се, најчешће, због непроживљених и стваралачких енергија, и неконтролисаних страсти поједи-наца, јасно показују и у прејакостима на духовној, особито друштвеној или политичкој сцени, сенке управо инфериор-них личности, које преузимају примат и угрожавају приро-дан развој и индивидуе и друштва.

Оно што се дешава, на пример на Западу, где се и идејна, духовна, визионарска потрага за срећним часовима егзистенције, иживљавала и проживљавала током векова, већ давнашњих, и у Ренесанси или Препороду, да је модерна уметност (као и идеолошка свест или и философска особи-тост) сву енергију исказује (и то чини непрестано!) у служби негације „сваке жеље за срећом“, у нашим се приликама, и у том несрећном кашњењу за светом, показује и као кобност или готово комедијашка односно циркусна, иако опасна, потреба за обесмишљавањем свега што је било и добро и берићетно, и на путевима срећног опстанка, а све у жељи и нади како би нас они за којима каснимо у развоју – прихватали, најчешће као духовну недоношчад. Што јесте сраман чин, којим се наше одуховљавање представља и као закаснели духовни пубертет, јер су и у власти и моћи, више од педесет година дакле, острашћеници и недозрели, којима је и помогла управо балканска дрскост, и буздованско понашање, да приграбе и освоје управљање и вођство нацијом.

Зато се и код нас већ масовна потреба за сопственим унижавањем, тај дубински слој инфериорности, исказује не-престано и уживањем у паду, сладострасношћу у патњи, као и шминкање лешина, које је тако драгосно увеличавано већ више година, слављењем особито и дела Црњанскога, про-глашаваног за великана, а чиме се руменило кича, којим је и живео и кочоперно се показивао, тако свесрдно користило а ради обогаљивања свега.

Бивало је, наравно, у свему томе и извесних обојених „залечења“ и уживања у тој страсности и мазохизму. Није било, међутим, излечења, јер се тај кич и тај стереотип сматрао готово као духовни заштитник друштва. Није зачуђујуће заправо да се већ педесетак година баш такав начин духовнога „развоја друштва“ наметао свуда: посебно се државни медији, штампа, под контролом и уз додељивања средстава и награда, све чинили да се тај начин презентовања српске духовности исказује и представља као наша по-себност и врхунравно обележје нације.

Раније је, одувек, уметност била у отпору, и тако је тра-гала и за срећом и за бољим данима човечанства. Бедаке, пониженике и увређене, и тако је покушавала да изведе из чаме или рупе и покаже им извесне шансе – како може бити и боље. Сада је све чињено насупрот томе: слави се и држав-ним средствима увеличава само оно што води на ђубриште! Више нема илузија и на томе плану. Иако ми, опет, овај на-род, ова уметност, ова књижевност, није имала кад да про-живи и оно друго, то јест прво: као означење Духа Прогреса. Томе је на руку ишло и самоуправно, насилно „преобраћивање“ – што је уметност, а пре свега песничка у симболу и премоћи Игара Васка Попе, тамо доследно, и уз свеколике аплаузе и подршке, чинила и учинила. Уз оне злураде подр-шке са Запада, чиме се управо награђивала сенка инфериор-не личности.

Побуне ума, али којег и каквог? Онога из мрака насле-ђа, тавновилајетскога или другога, супротног, а пониклог на теренима где је цивилизација била на вишем нивоу. Које су ту разлике и јесу ли непремостиве? Бар како се то чинило у недавној још прошлости? (….)

__________ Извор: Радослав Војводић: ДУША И СМРТ. Просвета, Београд, 2013.- Одломак из подужег есеја  ПУТ КА СЕБИ (Оно чиме јесмо), прелиминарно објављеног у часопису „Браничево“ 2010 (у једном од тематских бројева). Стр. – 130-133 Просвет. изд.

Advertisements