Ознаке

Војислав Деспотов, Јоан Флора,  Сузан Фелдман,  Здравко Крстановић,  Мирослав Лукић,  Зоран М. Мандић, Братислав Р. Милановић
=================================

Слика са овогодишњег београдског сајма књига: штанд издавача "Арка". На слици: Мићо Цвијетић, Ристо Василевски, Бела Тукадруз...)

Слика са овогодишњег београдског сајма књига: штанд издавача „Арка“. На слици: Мићо Цвијетић, Ристо Василевски, Бела Тукадруз…)

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ (1950 – 2000)

КИШОБРАН, ОБЛИК БОЛЕСТИ

Ако болест
увучена у срце, плућа, нерве,
има некакав облик,
онда је то кишобран.
Болничка дворишта
пуна су ћутљивих људи.
Понеки од тих шетача
са кишобранима
прокрче пут до паркова и биоскопа.
Недељом, празником,
хитно, авионом,
са повратницом,
чврсто држим дршку малог кишобрана.

БОЛНИЦА ЗА САМЦА

У дугим болничким ноћима,
док кроз прозор светлуцају
стерилизоване звезде,
смишљам аутобиографију,
штампам је у кокаинском повезу
и
јављам преко морфијумског звучника.
Чист је и бео папир
моје легенде:
пуна је болница за самца.

О УНИШТЕНИ НЕРВНО ЛАБИЛНИ

О уништени, нервно лабилни!
Ви познајете тајне
за којима свет,
засукан у беле (ах како беле)
мантиле,
узалуд трага сочивима и очима.
Удружите се и објавите
знање о глави.
Пођите главном улицом!
Бацајте погледе лево и десно!
Корачајте уздигнутог црног чела!
Једино сте ви прешли
јефтину али истинску
границу уништења!

ЈОАН ФЛОРА (1950 – 2006), Румунија

ЛЕКАРСКИ ПОМОЋНИК

Серум, епрувете, плинска лампа, пинцете, завоји,
налази.
Из носа, из стопала, са длана,
између палца и кажипрста.

Чекам да моја кожа реагује на све то.
Да се најежи, да учествује у одлучивању.
Лекарски помоћник предлаже ми истоветно понашање
и у животу и у смрти.
Перем руке: испоставља се да је тиоплогија?
чиста измишљотина, обична обмана.

Превео с румунског Адам Пуслојић

СУЗАН ФЕЛДМАН (1950), САД

КАКО ИНВАЛИДИ ВОДЕ ЉУБАВ

Соба мора бити топлија од
подрума, али хладнија
од лозове надстрешнице усред лета,
застори на прозорима треба да буду подигнути
да би дозволили потребној количини живице
да уђе између застора и прозорског рама.
Од највеће важности су тежина
и ткање креветских покривача,
свежина четвртастих јастука,
шољице јасминовог чаја и вишње
у црно лакираној здели.

Љубичице на писаћем столу,
мали ломни тањирићи, и
на зидовима слике макранта
ружа, Belle de Crecy ружа, дивљих ружа.
Филигранска клешта и сликарске четкице
са два врха морају бити при руци, и
сврховита писма. Пиће справљено
од цветова мака и хладне воде, тамне
коре, напрсци што светлуцају у
полусветлу, фина рупичаста газа,
излизане плочице од слоноваче, црне пчеле
у њиховој кутији.

Инвалиди, увијени у ланено платно, леже голи
и живе под том белином. Тела
се полако окрећу, дугмад која су држала
отпадају и скакућу по паркету,
длан притиска длан. Затим, звекет плочица,
притисак кости о кост, црни сок
вишања. И преко капка
сенка црне пчеле.

Превео с енглеског Владимир Копицл

ЗДРАВКО КРСТАНОВИЋ (1950)

МРКАЉ У БОЛОВАОНИЦИ

свијет покрива камилавка.
слијепи мишеви круже уоколо,
стоји црна вода, непомична
вијековима. дивљи се жбири
овдје легу, одјекује марш,
аветне бубе шуште у самоћи.
преда мном зид, иза зида
прогониоци, они што их прате,
и они што пратиоце прогоне.
све живо у узајамној хајци.
не видим више завичајна брда,
ни жену из облака, никог.
а снио сам, само, свјетлост
коју не даје кандило,
и кренуо, само, жудећи за њом.
стигао сам овдје.
овдје су ме стигли.
дишем између зида и гроба,
већ помијешан с малтером,
у зраку који је страва.

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ (1950)

ГРОЗНИЦА ЛЕТЊА

Је ли ово баш грозница? Или круг тмине?
Круг грожђа које бубри?
Круг који описује шестар Немилог анђела?
Нисам могао да заспим све до четири предзору; до првог цилика
ласта, њиховог ниског прелетања пустих улица. Враћају се вечери пред капијом на клупи. Враћају се мадоне. Опадају успомене, као јабуке петровке. Муве у љубавном дуелу, обасјане зрацима, стижу брже од поштара и новости издалека…

***

На једном титравом спруду
као на обали океана,
спајајући таласе и даљине
чекао сам сто година
на писмо Немилог анђела.
Стигло је после хиљаду и сто година
с краја света: жиг аустралијски.
Поцепао сам га не прочитавши.
Гребући кашичицом
дно посудице с кафом
која је одавно понестала.
Варајући друге,
варају себе.
Вампирице и сабласти.

ЗОРАН М. МАНДИЋ (1950)

БОЛНИЦА

За Мирољуба Милановића и
Пола века ћутања

Међу светим местима
Болница се надмеће сама собом
Не пријају јој олака поређења
Болећиве метафоре п(р)озване надом
недораслих песника који не мисле да мисле о
пирамидама саграђеним у стиховима
пре речи
пре изласка светлости
У болници принуђени свет почиње
многа одрицања
Како се то правдају оболели
они који су у гомилама непотребних именица
започели свађу са болом
о чему постоје записи међу уништеним
рукописима претеча сваког завета
У овој песми обраћам се тумачу сазнања
који је сам себе уплашио могућношћу губитка
тела од чије се омразе душа заштитила
ваздушним зидом безличног покајања
Болница је свето место за згледање у
сиромаштво и јад безвредних препорука здравих
За које се то здравље троши толики новац
упитаће само онај сићушник који не чита
своје болести
који се детиње радује добром млазу из бешике а да
при том не размишља о муци млаза међу његовим
неоствареним сновима
Пријатеља у болници најбоље је оставити њему самом са
рачунаљкама и љуљашкама међу липама стрпљивијим од
јоргована и тврдоглавих дивљих јабука из Днопоља
Болница није мртвачница нити школа у чијим се
вишим разредима изучава диктатура страха
Леонардо је у једној од њих отворио свој најважнији
Атеље
у коме је затворен од сваког погледа сликао поглед жене
разастрт међу убојитим ратним справама за цеђење
најскровитијих унутрашњих телесних сокова
Можда је баш због тога Ван Гог са подсмехом
сликао душу док је себи одсецао уво
Отуда код њега леви и десни пејсаж заједно на
једној слици
савршенијој од сваке скице за одлагање
мањка сопственог бола
Болница није пазариште
У њој се лепо сања док се на главној божијој
раскрсници уплашени одшелници мимоилазе са остацима
смешних нада нађоша
дођоша и прођоша
Зато у болницама станују скромности и вечности
најбољих мириса пролазности искреније од
живота који нас не чува од нас самих
сувише здравих и
превише живих

Сомбор, 2012. год.

БРАТИСЛАВ Р. МИЛАНОВИЋ (1950)

БОЛНИЦА

Само кад могу да устанем
изговарам реч по реч: зло је:
неко лежи у мени као у постељи:
извирује кроз моје зенице: пије моје пилуле.

На столу крај кревета сахну звезде
– реченице спеване у лажним песмама –
около мене бели ђаволи чувају моју душу
под стакленим звоном: везују електроде.

Тело се не опире лековитим говорима.
Осмех не мрзне више на светлим окнима:
никуд не одлазим.
Само кад се придигнем на лактове

Питам: где си? Са свих фотографија:
са крхке лобање – бришу моје лице:
нећеш ме препознати у бољем веку
сасвим спасеног: несталог сасвим.

= извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ
(Антологија песама о болести, болницама, болу…) Београд 2013

Видети више: (Антологија песама о болести, болницама, болу…)

Advertisements