Чланова Академије алхемије (у оснивању).
_________________________________________
Александар ЛУКИЋ (1957 – )
ДЕЛТА
Речни насип, земљана дебела салама
вијуга као живот док се не изгуби
у даљини, у шуми канадских топола.
Ка ушћу жури вода и вечност.
Гране сувих стабала дрвећа
окупирани црним птицама
причљивим шеширима са црним крилима.
На једној нози подбочена црна чапља
час на грани, час у шевару бива стражар.
Водена мрезга, до красте краста,
шта да кажем, умем ли описати како цвета?
У печатима – жута проја извађена из црепуље
краси плитко тресетиште. Водени светац
копни на припеци.
Живот мој, тек, спорогорећи фитиљ,
та белешка са села на шта се каткад своди
по личном осећању ствари трошим ја.
За момком побегуља истрчала из куће.
Садржај сабијен, у сумњама дубок је живот –
бујица пробија речни насип,
да би земљаним џаковима утврђивао брану.
Моје умеће чува страну села од потопа.
Као кад палиш цигару на цигару.
Брегунице излећу, из гнезда
циликајући у лету по ваздуху
а потом им се из рупа речног насипа
одазивају излегли пилићи.
Помислим каткад да сам се и сам
сличан њима јављао захукталом свету
расипајући се нештедимице по небесима
у естетику личног тренутка.
До ушћа насип се пружа, слутим
обазриво кроз живот пробијају се бубе –
читам глупости написане о мени,
које писаше умишљени људи,
грубе метафоре просуте по папиру,
чешагије за бикове из прича пробијају,
делта, венац, жртва освајача
изувијана под сунцем пресијава
жешће од месингане трубе.
ЛеЗ 0002797
Архив У ОСНИВАЊУ 