ZABORAV IZVORNOG ODREĐENJA POEZIJE / Boško Tomašević


 
Započinjući pisanje ovoga rada nalazimo se u prilici da na je­dan abrevijaturan način ponovimo ono za šta smo se tokom poslednjih dvadesetak godina zalagali, naime da potvrdimo svoje pesničko i poetičko uvere­nje da je poezija na pesnički način uređena ontologi­ja koja, kao i „prva filosofija“, propituje izvorni odnos bivstvovanja prema bivstvujućem. Pojam ontologije, njeno ime, ovde, dakle, označava jedno „ispitivanje i određivanje usmereno na bivstvovanje kao takvo“, odnosno na ono ispitivanje koje je unutar pesničke problematike odlučujuće, naime problematike tubiv­stvovanja iz koga i za koga ne samo da filosofija jeste1, već i poezija. Ukazivanje na ovakvu baštinu poezije jeste zapravo ukazivanje na sveprisutni zaborav njenog izvornog određenja koji, koliko i filosofiju, prožima tokom dva i po milenijuma trajanja zapadnog mišlje­nja i pevanja. Kada Hajdeger u «Bitku i vremenu» (1927) kaže da je pitanje o bitku palo u zaborav, onda on navedenom konstatacijom inicira i potrebu da «pitanje o smislu bitka treba ponovo postaviti». Kada mi naš rad naslovljavamo tako kako smo ga naslovili, tada se i mi sami rukovodimo jednim našim uverenjem koje želi da potseti da je izvorno odredjenje poezije takodje palo u zaborav, te da je pitanje o tome zaboravu izvesno osobito pitanje čijem predmetu valja, uz pomoć zapitivanja, posvetiti posebnu pažnju te Pitano, eventualno, odrediti, dovodeći ga do čistine pojma. Sličnost Hajdegerovog i našeg pitanja je očita, ali i potreba da se navedena pitanja ponovo propituju jeste raspoloživa činjenica. Iako se mi unutar nauke o pesništvu i unutar poetika različitih provenijencija već nalazimo unutar izvesnog razumevanja toga šta poezija (pesništvo) jeste, ipak upravo iz toga maglovotog razumevanja izrasta potreba za nekakvim pozitivnim odredjenjem poezije koje će pokušati da kaže na temelju čega je poezija – poezija. Dakako, u jednom abrevijaturnom ophodjenju sa navedenim pitanjem nije moguće očekivati (ako uopšte i ikada) jedan decidirani odgovor. No, ukoliko u ovom radu dospemo samo u nagoveštaj pravoga načina pristupa ka pitanju zaborava izvornog odredjenja poezije, mi ćemo dospeti do «iznošenja temelja na videlo», što je već put koji pokazuje i nekuda puti. Ono šta sada možemo reći jeste da sama priroda rečenog potsećanja ima dvostruki karakter. S jedne strane, potsećanje je puko ukazivanje na potrebu da se kaže šta poezija (u širem smislu pesništvo) uistinu jeste, dok je, s druge strane, ono ukazivanje na neophodnu potrebu čoveka da poeziju „ponovo dovede u njenu suštinu“. Poetički i antropološki cilj uključuju isto i kazuju: pesništvo jeste baštinsko svojenje jezika koji kao takav u celini daje da se razazna i vidi temeljno iskustvo bivstvovanja. Ontološko ustrojstvo pesništva po sebi i potsećanje na njegovo odredjenje koje je u međuvremenu palo u zaborav jesu dva vida počivanja samog čoveka: prvo nastoji da govori o njegovoj prirodi per se, drugo želi govoriti o potrebi po­vratka temeljima pesništva koji su se usled zaborava posve iskri­vili i unizili. Ovaj drugi vid u širem smislu sadrži, dakle, i ethosni karakter koji govori i opominje iz smisla običajnosnog i baštinskog u čoveku koje preko jezika do iskazivanja dovodi ono «vladajuće» u ljudskom životnom toku i koje za sebe nosi ime ethos.
Recimo stoga najpre da ono «suš­tinsko u ethosu je način na koji se čovek drži bivstvu­jućeg i pri tome sebe sadržava, održava i drži se»2. Ukratko, «upravo s obzirom na to da se čovek, i samo on, drži bivstvujućeg … to ethos je držanje boravišta čoveka usred bivstvujućeg u celini»3. Kad je reč o zab­oravu izvornog određenja poezije onda se upravo mis­li na dva izvorna čovekova boravišta : na lógos i ethos koji, opet, u svojevrsnom lûku upućuju na čovekovo okretanje umet­ničkom delu, u ovom slučaju poeziji, koja boravištu pripisuje karakter izvora, razumevajući ga kao mesto gde čovek boravi i u kome mu se upravo tu „otvara istina bivstvu­jućeg u celini“. I lógos i ethos sadržani su u samim temeljima poezije, njezinoj suštini. Izvorni karakter obojega je, međutim, zabo­ravljen. Zaborav lógosa dopao je u neizdiferenciranost prema postojanju usled zloupotrebe, izgubivši iz viistinu bića kao početni element čoveka“4. Zaborav ethosa zapao je u zamku „novovekovnog učenja o mo­ralu, vrlini i vrednostima“, izgubivši vezu sa prvobitnim koje je u ethosu videlo čovekovo boravište „usred bivstvujućeg u celini“. Buduće da su oba, logos i ethos, temeljni izvori poezije, oba su danas prisutni u poeziji, mada im je trag zatrt slepilom, uvidima koji sada od poezije i u poeziji traže ono sasvim sporedno i malo bitno. Stoga ovde i govorimo o zaboravu izvor­nog određenja poezije, pri čemu zaborav toga određenja razumevamo kao ono najbitnije što se tiče nas ljudi, a to je kako poezija sadržava i zadržava bivstvu­juće kao stvar pevanja / pesmovanja. Bivstvujuće je, naime, ono što treba pevati / pesmovati. (Hajdeger bi rekao: bivstvujuće je ono što treba misliti, što u kontekstu o kome je ovde reč proizilazi na isto, pa kažemo: isto je pe­vati i misliti, misliti i biti, pevati i biti, a upravo to ovde treba da bude pokazano. Prim. B.T.). Ukoliko na ovom mestu našu pažnju zadržimo na reči pevati pa, citira­jući jedan stav Hasana Givsana (Hassan Givsan), tu reč svuda zamenimo sa reči misliti tamo gde je ovaj Hajdegerov tumač upotrebljava, dobićemo ono za šta se i sami zalažemo. Dobićemo dakle: “Bivstvujuće: ono što treba pevati, ne govori samo da pevanje bitno i nužno mora misliti bivstvujuće, već jednako i obratno, da bivstvu­juće nužno mora biti pevano, da ‘bit’ tubivstvujućeg leži u tome da bude pevan, ukratko, da bivstvujuće biva samo ukoliko je pevano. (.…) Bez pevanja nema bivstvu­jućeg, to onda znači – naravno uz početnu pretpo­stavku da je pitanje bivstvujućeg najbitnije pitanje, a bivstvujuće stvar pevanja, ono što treba pevati – da je pevanje za bivstvujuće središte odnošenja, to jest mesto gde bivstvujuće isključivo biva … To, konačno znači, da pevanje (čovek) i bivstvujuće idu zaje­dno”5. Na ovaj način sročen stav ukazuje na mesto gde zaborav izvornog određenja poezije može na najbolji način pasti u zapalost (biti prenebregnut), pa da tako ne samo hermeneutičko određenje poezije biva na najbit­nijem mestu prikraćeno, već i da sam čin pevanja / pes­movanja bude toliko zanemaren te da peva ono ne­bitno. Drugim rečima, kad god se pes­movanje misli na starogrčki način, dakle ontološki, i ukoliko se pesmuje tako da je reč o ontologiji, odno­sno pokušaju izvornog određenja bivstvujućeg, onda se može reći da se ne nalazimo unutar novovekovnog zaborava biti pesmovanja. Naime, tada pesnik unutar njegovog izvornog zadatka peva bivstvujuće kao takvo, odnosno čovek peva sebe kao «središte odnošenja», to jest kao «meru i sredinu bivstvujućeg»6. Upravo ovaj stav jeste suštinski i on je, svojevremeno, dosledno sproveden u našim trima manifestima bitnog pesništva7. Kada tamo kaže­mo da pevanje u bitnom pesništvu jeste pevanje o biv­stvujućem sa stanovišta istine o bivstvujućem, budući da je „mišljenje izvorni način pevanja“ (M. Hajdeger), onda mi time, zapravo, ukazujemo na mogući izvor zaborava izvornog određenja poezije. «Ukazujemo», to znači da na analitički način sprovodimo razumevanje poezije kao ontologije i da, per analogiam, to jest na način kojim je Hajdeger preduzeo traganje za izvornim određenjem bitka  koje je (to određenje) tokom vremena palo u zaborav, kažemo ono što je za ontološko odredjenje poezije bitno, naime: da pevanje pokazuje čovekovu bit, tako da pevajući čovek peva sebe. Ovome stavu odgovarao bi Hajdegerov prevod poznatog Parmenidovog fragmenta: «Jer isto je miš­ljenje i bitak», pri čemu Hajdeger ovo prevodi kao: «Jedno drugome pripadaju naizmenično razbiranje i bivstvujuće»8 dok mi zamenjujući reč „razbiranje“ rečju „pevanje“ želimo da kažemo: Jedno drugome naizmenično pri­padaju pevanje i bivstvujuće. Pevanje je događaj koga čovek ima ali da se kaže i obratno jeste sasvim suvislo. Naime, pevanje je onaj događaj koje ima čove­ka9 i nije, kako jedan interpretator Hajdegera s pravom tvrdi, «čovek taj koji promatra bivstvujuće, nego je bivstvujuće ono koje, kao ono prisutno, obuhvata čoveka i promatra ga : čovek je onaj koga promatra bivstvujuće»10. U tom smislu može se takođe reći da je pevanje ono koje, kao ono dato, promatra bivstvujuće ­kao- ono-prisutno ali, takođe, i da je čovek onaj koga promatra pevanje (po)kazujući bivstvujuće. Kazujući me­đutim, ovo, to jest da je čovek onaj koga promatra pe­vanje kazuje se i nešto sasvim strahotno, naime da je čovek nešto što je bez vlastitosti, bez sopstva, a to bi značilo da je uronjen u ništavilo11. U ovom kontekstu radovi Semjuela Beketa (S. Beckett) bili bi veoma do­bar primer rečenoga.
Bivstvujuće je reč kojom ne samo filosofija nego i poezija ide prema celini12. U toj reči saobražava se svekoliko pesništvo na svoj jedini i jedinstveni ime­nitelj, u njoj ono peva Celinu, «nezaobilazni potonji horizont svega zbiljskog»13 To važi i u onom lûku koga uzima Hajdeger, govoreći o «prostosti jedinstvenog čoveka»14 u kome se u neospornoj prisutnosti sakuplja, kao nešto jednostavno i jedinstveno, različitost zemlje i neba, božanskog i smrtnog. I svekoliko to četverstvo valja pesmovati istovremeno, jer ono je bitna odli­kovnost svake istinske zbiljnosti. Istovremeno pevanje sukcesivnosti i različitosti, isprepletenosti i simul­tanosti, razotkrivanja i skrivanja, dolaženja i odlaženja, prisutnosti i odsutnosti razdaje samu zbiljnost, odno­sno obelodanjuje razotkrivajuće zbivanje koje se unutar jednog filo­sofskog rečnika imenuje različitim rečima: alétheia, usud bitka, sâmo bistvujuće ili, jednostavno, svet u nje­govoj uvek prelaznosti i trenutnosti, u njegovoj samoj «prelivajućoj prisutnosti”. Ali retko koje novovekovno pesništvo, s izuzetkom primera koga vidimo u Rilke­ovom, Celanovom, Šarovom i Giljenovom pesništvu, peva ovo što smo rekli. Već mahom peva zabludu i površnost. Stoga, ovde i govorimo o zaboravu izvornog određen­ja poezije. Bît svrhe pevanja je zaboravljena. Zaborav­ljeno je i ono „šta“ pevanja. Taj zaborav se može pre­vladati samo ukoliko se ponovo bude promislila bît svrhe pesmovanja i ukoliko se pesmovanje bude shva­tilo kao bitno, to jest kao rečima sačinjujuća bît bivstvujućeg u «igri sveta”, a čega je glavna odlika isto­vremeno skrivanje i razotkrivanje, neskrivenost i prisutnost. Promisliti bît pevanja znači da je neophod­no učiniti “korak unazad”, to jest iz pukog brbljanja o Ničemu i Ništa preći na govor o samom lógosu a oda­tle, dalje, pažljivo putevima koji se razotkrivaju tek na ledinama ontologije u čijoj se noosferi i nalaze sami počeci pesništva koji se rimuju sa počecima filosofije. Pesništvo mora ponovo postati fenomenologija u izvornom smislu te reči. Onako kako je Moris Merlo-­Ponti (M. Merleau-Ponty ) govorio za filosofiju, to isto mora biti važeće i za pesmovanje. Dakle: „pesništvo je samo onda ono sâmo kada sebi zabranjuje olakotno­sti sveta s jednim ulaskom isto kao i olakotnosti sveta sa više ulaza, koje su sve pristupačne pesniku. Kao i prirodni čovek ono se tamo zadržava gde se zbiva prelaz od vlastitog jastva u svet i drugome, tamo gde se ukrštaju putevi”15.
Pitanje o bivstvujućem jeste ono najvažnije pitanje kako u filosofiji, tako i u pesništvu. Ono je pitanje o prvom i poslednjem, «ono je ono Jedno» bitno pitanje koje kao takvo pita o bivstvujućem. Tamo gde to pitanje nedostaje nema ni pevanja, ni mišljenja. Ovo prvo pitanje, «kao ono Jedno temeljno pitanje govori da sve ima svoju bît, kao temelj u onom Jednom temelju»16. Ono se pre svega odnosi na bît stvari (dakle na bivstvujuće), ali i na određenje čoveka u njegovoj bîti. Bît čoveka se i sastoji samo i jedino u tome «da postavlja to Jedno pitanje, naime pitanje o bivstvujućem»17. Ukoliko je mislilac onaj koji misli bivstvujuće, onda je nužno to i pesnik. Sa ovoga temelja se izvo­di određenje i svrha pesmovanja. Ukoliko se odatle to određenje i ta svrha pesmovanja ne izvodi, onda to znači da je bît pesmovanja zaboravljena. Stoga ovde i govo­rimo o zaboravu izvornog odredenja poezije. No, taj zaborav nije nužno i nešto što je trajno. Govoriti o zabo­ravu izvornog određenja poezije znači upozoravati da on postoji, te da nije svako pesmovanje bitno pesmovanje, već je poneko pesmovanje samo privid pesmovanja, nešto što se za pesmovanje izdaje, ali to nije. Fenomen zabora­va je istovremeno i uput i opomena onome ko traži bît pesmovanja, dakle pre svega stvaraocu. Autentičan gest pesmovanja jeste slušanje onoga šta i ko bivstvujućeg koje označava trajanje, dakle bivstvujuće. Ta us­merenost prema unutra koja svoje pevanje ispevava u onome što treba pevati, pevajuća reč, “ona se vraća u sebe, onome bezglasnom glasu koji ju je ugodio”18. Pesmovanje kao antropološki fenomen opeva ono što Rihard Viser (R. Wisser) naziva “kritičko-krizno temeljno stanje” pod kojim se podrazumeva neprekidno postavljanje pitanja o „onome šta“ i o „onome ko“, „o objektu i subjektu“, neprekidno dovodeći u pitanje date odgovore, pri čemu na videlo izlazi “krizno temeljno stanje”. Drugačije rečeno, postavljanjem pita­nja o „onome šta“ i o „onome ko“ izvodi se na videlo antropoontološka struktura kritike, dok se dovođenjem u pitanje danih odgovora izvodi na videlo stanje krize (biti na rubu, u opasnosti) kao čovekove temeljne situacije. Kriza se nastoji rešiti odgovornim odgovorom (R. Viser), to jest takvim odgovorom u kome je ostao očuvan iskon i čemu odgovara ono što „čovek u temelj­nom stanju može iskusiti kao samog sebe“. Jedno iz­vorno određenje poezije, u čijem određenju počiva te­meljno ljudsko stanje, zasniva se, dakle, na bitnim pita­njima koja nas vraćaju na antropološki početak koji ni­kada nije odgovor, već u svojoj bîti pitanje toga kako sto­ji (stvar) sa bivstvujućim”19 U ovoj shemi pitanja i odgovo­ra prethodi reč (lógos) kao ono prvotno i prevashodno. Ono bitno pesničko u toj shemi sadržano je u činje­nici da je jezik onaj što govori a to, ujedno, znači i da jezik govori»20. Jezik je nekakvo po-kazivanje koje uznosi na svetlost dneva «jezik bîti» koji, kao takav, pita o bivanju. „Jeste“ (postoji) samo tamo gde ima bića i stvari. Kazujuće dolazi iz predela tišine tih bića i tih stvari. Pesnik je potreban samo da “oglasi bezglasnu reč”21. Oglašavanje te reči jeste i sâmo potenciranje misli o bitku bivstvujućeg. To oglašavanje uvek stoji u tami. Jer to što se od bitka bistvujućeg pokazuje u reči “kao ono što je od njega samog na njemu samome”22 (dakle koincidencija noetske aktualnosti i onog reče­nog) jeste ono svezahvaćeno bitka bivstvujućeg, ono, dakle, zahvaćeno u sintezi identifikacije koje prolazi kroz noetsku aktualnost: podudaranje reči i bitka bivstvujućeg po sebi. Trag bitka bivstvujućeg koga je reč ostavila govori o tome da se ona (reč) smešta u sam temelj pojavljivanja pojavljujućeg, onoga, dakle, što se njome od stvari i bića pokazuje na njima samima. Moć sezanja u taj temelj jest moć sezanja pesničkog u ono što je suštinsko bića i stvari, u njihovo najunutarnjije.
Ovde smo tek naznačili odakle seže i gde je moguće tražiti zaborav izvornog određenja poezije. Takođe, tek smo naglasili u čemu stoji izvorno određen­je poezije, odakle proishodi. To davanje-da-se-vidi odakle proishodi njeno izvorno određenje dato je samo u tragu, to će reći da trag treba slediti odande odakle vodi do tamo dokle vodi. No, taj trag je, istini za volju, jedva vidljiv. To što je on jedva vidljiv ne pretstavlja propast po poduhvat koga smo preduzeli, već izazov. Jer, ukoliko bi nas trag nedvosmisleno doveo do izvora značilo bi da je tajna otkrivena i tek bi to značilo istinsku propast zadatka. Pri tome mislimo up­ravo na ono na šta je mislio Zaratustra kad je po­dučavajući ustuknuo pred mogućnošću realizacije svog poduhvata. Naime „kad je Zaratustra koji je podučavao: ‘čovek je nešto što treba prevladati’ začuo glas svog srca: ‘Izgovori svoju reč i prepukni’ zadrhtao je i rekao: ‘Ne smem’. Potraga za izvornim odredjenjem poezije stoji u znaku Zaratustrine nelagodnosti od izvesnosti kojom se stavlja do znanja složenost poduhvata.

(2003)


1 Up.: Martin Heidegger: Ontologija / Hermeneutika fakticiteta. U: M. Heidegger: Gesammelte Ausgabe, sv. 63, str. 5
2 Martin Heidegger: Hölderlins Hymnen ‚Germanien’ und ‚Der Rhein’. U: GA, sv. 39, str. 206
3 Martin Heidegger: isto, str. 206
4 Martin Heidegger: Pismo o humanizmu. U: Wegmarken, Frankfurt/M, 1978, str. 353
5 Hassan Givsan: Heideggerovo prevladavanje čoveka. U: “Filozofska istraživanja” (1985), sv. 1, str. 78
6 Martin Heidegger: Doba slike sveta, 1938, str. 81
7 Videti: Boško Tomašević: Bitno pesništvo. Tri manifesta. Izdanje autora 1988, str. 1-7
8 Martin Heidegger: Uvod u metafiziku. Nemački original 1935, str. 111
9 Up.: Martin Heidegger: “Razabiranje je onaj dogadjaj koji ima čoveka”. U: M. heidegger: Uvod u metafiziku, nav. izd. , str. 108
10 Up.: Hassan Givsan, nav. Rad, str. 82
11 Up.: Hassan Givsan, nav. Rad, str. 82
12 Eimar Weinmayr: Heideggerova misao o svijetu. “Filozofska istraživanja”, br. 27 (1988), sv. 4, str. 1133
13 Eimar Weinmayr, nav. Rad, str. 1133
14 Martin Heidegger: Vorträge und Aufsätze, 1978, str. 166
15 Moris Merlo-Ponti: Vidljivo i nevidljivo, francuski original 1981, str. 209
16 Hassan Givsan: Heideggerovo prevladavanje čoveka. U: “Filozofska istraživanja”, br. 5 (1985), svesta 1, str. 76
17 Hassan Givsan, nav. Rad, str. 77
18 Hassan Givsan, nav. Rad, str. 83
19 Richard Wisser: Upitnost pitanja o čoveku. U: „Filozofska istraživanja“, 1984, sveska 4, str. 548
20 Martin Heidegger: jezik. Navedeno prema izdanju originala: Unterwegs zur Sprache, 1950, str. 31
21 Hassan Givsan, nav. rad. str. 31
22 Guy van Kerckhoven: Uzvraćanje fenomenologijskoj konstrukciji. U: «Filozofska istraživanja» 9, (1988), 1331

(Izvor :

Zaborav izvornog odredjenja poezije, rad je napisan 2003, prvi put je objavljen u časopisu « Mons Aureus » 2004/2 te kao predgovor knjizi « Bitno pesništvo. Pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu » (2004). )

ЛеЗ 0002803

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s