Ознаке

ФРАГМЕНТ
21 април 1985

Држало ме је лудило
Од буђења па до предвечерње шетње
Лудило извире из страха

Желео бих да насликам Пакао

Моја подсвест је пуна смоле

Бојим се машине

Недостаје ми много ствари

Сетио сам се нечег реалног

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Хоће ли да проври, то, у души, да покипи, као млеко?

Тај писац ме подсећа на ствари компоновања: уметност.
А моји учитељи су сасвим  други.

Стуб
Копље
Двоперна Стрела

Кугла за праћку
Косир
Левак
Цедиљка
Кључ
Катанац
Скалпел
Наруквица
Копча
Дугме
Огледало
Фрула
Чешаљ
Амфора
Крчаг
Дијадема
Прстен
Огрлица
Црепуља

Уз мој 62. рођендан


Доста ми је баксуза
Кварова уопште
Болести
Судбине
Не допада ми се
Оно што сам поподне видео
Прашума крај Пека
Бивша вада; комарци, лијане
Одустајем од долапа
Кошења

Доста ми је
Сиротиње
Чежње
Коцкарске харизме
Пропадања

Шума је више од симбола
Њени сигнали су неуништиви

У шта сам потрошио век

Мрави у библиотеци
Отров


Мрави у библиотеци
 
Напредујемо, ехеј, напредујемо!
Мрави и паучина окупирали библиотеку.
Мрави довозе песак ситан.

Влага има боље зубе од мрава.

Гвоздено доба.
Не. Касни енеолит.
Шило. Јелашница, Шкодрино поље.
Секира.Углачани камен.
Кремени ножић. Стругач. Лепезастог облика.

Двоухи пехар.
Масиван тучак од облутка.Секира-чекић.
Напредујемо.
Учимо од свиња. Ришкавица нас је ухватила
Камење је претрајало
Папир није издржао отров влаге

ЕСЕЈ О ПРИЈАТЕЉСТВУ

                                             Ангелини Андрић

Под пријатељством се подразумевају
као и под љубављу – лажне ствари.
Пиши тестамент : препусти привиде и обмане
другима (ако си заиста песник).
Погледај истини право у очи!
Препусти фотеље и столице, и престоле,
онима код којих су најизраженије
амбиције и гузице. Мој млађи син
не зато што је још увек дечак,
већ зато што је такав по природи,
једини уме да разговара искрено
од свих оних са којима разговарах последњих
месеци. У бубрезима расте камење
кад престану искрени разговори.
Сувише сам узео од свога завичаја.
Желим да му узвратим истом, или већом мером.
Написах АРХИВ У ОСНИВАЊУ,
зато да бих га једног дана сазидао,
као и Кулу песника,
на Вратима Звижда.
На капији Сунца и Кошаве.

Музеј Немогућег Ратара
већ има своју иделану локацију
на једном полунапуштеном салашу.

То је то – уздарје.

То је то – соба са четири прозора
окренута на четири стране света.

У таквој бих соби волео да проведем
остатак земаљске гозбе.
На салашу
у друштву паунова и морки,
у природи неоскрвњеној.
Не на туђем, на отетом.
На свом.
Близак облацима
и флори и фауни,
орнитологији и пчелама,
цветовима пасуља и дивљег граора.

Слике на гробовима
мојих предака
разбили су зли људи, ноћу.
Зато што су гробови неограђени, незаштићени.
То није учинио припадник туђег народа,
већ Србин, онај најгори, што је презрео Бога и
обичаје од старине.

Желим да сазидам Цркву
какву носим у себи.

Ја сам црква.

Ја сам Вазнесење.

Ја омогућавам Прелазак
из света у свет.

Ја сам соба на спратовима –
она соба са четири прозора,
што гледају на југ и север,
на исток и запад…

Жена може бити љубавница, и пријатељ
врло ретко.

Судбина је шаље да буде лакмус.

Пријатељства из младости нису бројна.
Свако пријатељство садржи у себи
неравноправност односа.

Ако је човек празан и мучи га чамотиња,
нека не тражи помоћ пријатеља,
нека не покушава да своју уображену несрећу
разводни разблудношћу,
једним од првих начела смрти,
и жрвњем који меље душу
и живчано исцрпљује.

Ко је нашао у животу пријатеље и љубави
безграничне, до смрти?

Љубав је вера – религија земаљске среће.

Пријатељство је, према легендама које нису сасвим ишчезле, нешто
сасвим друго: таласи океана и обала океана.
Љубав жена је одвратна, јер кад жена воли она ужива у лагању,
као што мала деца уживају у скривању.

Можда пријатељство значи сасвим
нешто друго : уживање у разобличавању, свега.

Жена, којој су пуна уста љубави, вара.

Овај свет је постао одвратан
од толиких лешина љубави и лешина пријатељстава.

Леп нико више није, осим деце, од заблуда
и притворства сви су усахнули.

Јесен је, десети октобар 1998. године :
лете чавке, чујем њихов кликтај.
Још није свануло, али свиће.
Истина није у слави и богатству.

Истине нема у забораву…
Још се нису родили, они који ће нас волети.

Тек треба да се зачну, прави пријатељи.

Можда ће једном кров планине или хрид
мора да омогући све сусрете, све спојеве, све визије?

Треба желети, сањати – отворених очију.
Окренут свету, као себи. Треба савладати стид.
Судбина је преодређена, још док си био мали!
Када су ласте летеле ниско изнад путева створених
пре пруга железничких. Из блиског неба зрачили су идеали
далеког света, непознанице. Клизили као по шини :
слутио сам шта ће бити. Можда се све то и обистини?
Сва искушавања, сви потези и напрезања, оспорени,
можда су били само зато да те одврате, скрену
на путеве који су у детињству били створени?

Колонија ластавичјих гнезда, пролеће рано,
надошли потоци, набубрело поље, жбунови снени
дивљих ружа, блато што се за опанке лепи –
указало се, кад ниси знао шта значи, прерано,
али сети се речи, одлучности – сећање крепи.
Нико не зна, сви су залутали, као слепи,
па тумарају изгубљени по ужасној тмини.
Слутио си шта ће бити. Је ли час да се све обистини?

Нека спадну све маске! Нек иде доврага
свако једнострано пријатељство (срање у боји!).

Као и љубав која је мржња.Видео сам ону свињу
што има зашиљену и издужену њушку
како управља аутомобилом. Господин менаџер!
Господин професор универзитета, коме вири
празилук из…Ех, много шта је смешно, неутешно.
Као црне чарапе министарке за којом се
окрећу потајни фетишисти и фашисти…

Одвијмо листове главице купуса, због корена.
Опет је слагао Господин Професор, са чијег
карактера не би скинуо флеке ни нитро-разређивач….

Advertisements